Nakon što je postala učiteljica srednje škole, takođe je iskusila pokušaje da predaje istoriju i geografiju tinejdžerima koji se bore da čitaju i pišu. To ju je podstaklo da se prekvalifikuje za rad u oblasti dodatnih obrazovnih potreba. Zatim je otkrila kako je to biti zabrinuti roditelj dvoje dece sa poteškoćama u učenju – ili razlikama u učenju, termin koji ona preferira. Jedna od njenih ćerki ima disleksiju, druga dispraksiju.
Linč (50), koja je koordinator za dodatne obrazovne potrebe u školi u Dablinu, unela je sve tri perspektive iz prve ruke u pisanje svoje nedavno objavljene knjige Razumevanje učenja Poteškoće Razlike. Kada roditelji shvate da dete ima razliku u učenju, često ne znaju gde da idu ili šta da rade, kaže ona, pa je želela da ih podrži pružanjem neakademskog pregleda koji je lako pratiti. Takođe ima za cilj da usmerava kolege u nastavi.
„Ljudi misle da su čuli za disleksiju ili dispraksiju ili autizam, ali ako ih pitate o tome, oni zapravo ne znaju o čemu se radi. I zapravo ne možete znati jer je veoma individualno“, kaže ona. „Želela sam nešto što je nekako pojednostavilo celu oblast razlika u učenju.
Ako postoji samo jedna poruka koju ona može da prenese, to je „odmaknite se od stereotipa i pogledajte pojedinca“. To se ne odnosi samo na roditelje i nastavnike, već i na pogođenu decu i njihove vršnjake. Ona se priseća kako je jedan od njenih učenika primetio da je „moj najveći nedostatak nerazumevanje drugih ljudi“.
Za svakog roditelja zabrinutog da se njegovo dete razlikuje akademski ili društveno, van koraka je sa svojim vršnjacima, evo njenog saveta u 12 tačaka koje treba razmotriti:
1. Pogledajte osnove
Spavanje, ishrana, hidratacija i fizička aktivnost mogu imati značajan uticaj na sposobnost deteta da uči. „Izbacite telefone iz dečije spavaće sobe“, kaže ona, jer su oni tako često osnovni uzrok lošeg sna.
2. Potreba za procenom
Potrebno je da tražite „dijagnozu“ samo ako primećena razlika sputava dete ili ga uznemirava. „To nije problem osim ako u stvari ne izaziva probleme“. Odnosno, problemi su za dete, a ne za roditelja koji bi možda želeo da im na neki način bude „bolje“.
Ona je zagovornik procene, ako je možete dobiti, za svako dete gde postoji indikacija da ima potrebu za pomoć sa učenjem. „Ljudi zaboravljaju da procene zapravo pokazuju ono u čemu ste dobri. U idealnom svetu, možda bismo svi bili ocenjeni – „svi bismo se pojavili sa nečim“. Međutim, nemogućnost dobijanja procene ili odluka da to ne treba učiniti ne znači da se prepoznata poteškoća ne može rešiti. Školama više nije potrebna dijagnoza za obezbeđivanje resursa i podrške.”
3. Ne kačite etikete
Poteškoće u učenju nije lako kategorisati i deca često mogu imati osobine različitih stanja. „Razmišljajte o tome kao o prodavnici slatkiša – moguće je imati malo ovoga i mnogo toga. To ne definiše dete, naglašava ona. „Oni su isto dete kao što su bili juče kada nisu imali dijagnozu kao što su danas kada imaju. Važno je sagledati koje su prednosti jer ako je fokus na slabostima, deca će to shvatiti, verujući da nešto nije u redu sa njima i da ih treba „popraviti“.
4. Recite detetu
Roditelji moraju sami da odluče da li će i kako informacije dobijene stručnom procenom deliti sa detetom. Linč je kategorična u svom savetu da „kažete detetu“, ali ne preterate sa tim. Prenesite to ne kao lošu vest, već kao odgovor na zagonetku oko nekih poteškoća koje su možda imali. Objasnite da im je možda potrebna dodatna pomoć zbog njihovog stila učenja i pitajte da li im to odgovara. „Ne možemo iznenada početi da im pružamo dodatnu podršku bez objašnjenja.
5. Prihvatite dete
Ovo je ono što je Linč savetovala roditelje u poslednjih 20 godina u svojoj ulozi koordinatora za specijalno obrazovanje. „Radite samo na nečemu što će im olakšati život.”
Ali ona priznaje nakon što je njenim sopstvenim ćerkama postavljena dijagnoza: „Odjednom sam osetila navalu žaljenja što sam ponudila tako blag iako tačan savet“. Dok deca sa teškoćama u učenju napreduju kada su roditelji proaktivni i uključeni, kontraproduktivno je kada majčinstvo postaje gušenje.
Ipak, „kao roditelji ne možemo a da ne budemo previše angažovani“, kaže ona. „Ponekad možemo da se zanesemo da učinimo najbolje za njih, a zapravo, kada se povučete, kažete: ‘O moj Bože, ja zapravo mučim ovo dete’.
6. Postavite konkretna pitanja
Kao roditelj ili staratelj, vi ste stručnjak za svoje dete i možete uočiti razlike pre nego nastavnik. Dakle, čak i ako škola nije izrazila zabrinutost, nemojte se plašiti da pitate nastavnike da li je vaše dete ravnopravno sa vršnjacima u aspektu za koji ste zabrinuti. Vaši strahovi mogu biti neosnovani – ili mogu pokrenuti pružanje neophodne podrške.
7. Osmislite strategije
Pomaganje detetu da se nosi sa poteškoćama u učenju ne može biti prepušteno njihovoj školi. Saznajte od stručnjaka šta možete da radite kod kuće. Važnost dobre komunikacije između kuće i škole ne može se preceniti. Promene u obrazovnom sistemu znače da roditelji dece sa dodatnim potrebama više ne bi trebalo da zauzmu podrazumevanu poziciju „odbrana i potražnja“. Umesto toga, pristupite pitanjima sa osećajem poverenja i pretpostavite da je škola inkluzivna, osim ako ne osetite drugačije, predlaže ona. „Zakonska je obaveza svih nastavnika da predaju detetu pred sobom. Imajte na umu da deca mogu u svoju korist da manipulišu nedostatkom komunikacije između kuće i škole. Nikada ne dozvolite da komentar „Nastavnik me mrzi“ kao objašnjenje ostane neprovereno.
8. Reagujte ako se jako muči oko domaćeg
Obavestite učitelja ako se vaše dete zaista muči da završi domaći zadatak. Trošenje ogromne količine vremena na zadatke posle škole može imati ogroman negativan uticaj u kući, kaže ona. „Ponekad učitelj, možda neće shvatiti da to izaziva takvu nevolju kod kuće.“ Kada nastavnik sazna, može prilagoditi očekivanja za dete. Ali uvek postoji ravnoteža između obezbeđivanja da dete ne uspeva i dostizanja odgovarajućeg nivoa težine kako bi se osiguralo da ima napredovanja.
9. Budite dosledni u pogledu pohađanja škole
Učenici sa poteškoćama u učenju mogu odbiti da idu u školu ili lažno boluju da bi izbegli „strah od školskog života“. Međutim, simptomi mogu biti stvarni. Briga i anksioznost mogu izazvati ozbiljne probavne poteškoće i glavobolju. Ali izbegavanje škole će verovatno pogoršati probleme. „Morate biti jaki i čvrsti. Svaki znak slabosti i doživećete mesecima ponavljanih lažnih nastupa bolesti“, piše ona.
Radite sa školom i detetom na načinima da ih uvučete, čak i na nekoliko sati. Znate da individualne okolnosti i mentalno zdravlje vašeg deteta moraju biti prioritet. „Ako će polazak u školu prouzrokovati više štete nego nepolazak u školu, dobrobit dece uvek mora biti najvažnija. Ako dozvolite detetu da ostane kod kuće jer se žali da nije dovoljno dobro da ide tog dana, ona predlaže da uklonite uređaje kao što su telefoni i igrice tokom školskih sati. To može značiti da je manje verovatno da će se takve epizode ponoviti.
10. Socijalne veštine
Dok su roditelji i nastavnici uvek zabrinuti za decu koja se bore da održe korak sa školskim radom, oni su mnogo više zabrinuti za one koji se ne uklapaju sa vršnjacima. „Slama nam se srca ako vidimo učenika samog ili izostavljenog, namerno ili nenamerno. Ipak, neki đaci joj kažu da im je muka od odraslih koji ih pokušavaju naterati da se uklope i vole da budu sami. Moramo to da poštujemo i možemo da se utešimo činjenicom da neki učenici koji su sami „nisu depresivni, izolovani ili umiru iznutra – oni su zaista veoma zadovoljni“. Nevolja je u tome što život i posao zahtevaju da svi u određenoj meri budemo društveni, tako da ne treba dozvoliti da se mladi potpuno izoluju. Socijalne veštine se mogu podučavati i važno je da ih roditelji modeliraju svojim ponašanjem. „Ono na čemu odlučite da radite sa svojim detetom treba da bude ispitano i odabrano od strane vas oboje.
11. Prelazak u svet posle dijagnoze
Dijagnoze imaju svoju upotrebu jer osobine povezane sa stanjem pomažu roditelju ili nastavniku da obradi kako da podrže dete. Za neke učenike dobijanje dijagnoze je „A-ha trenutak“, kaže ona, kada prvi put shvate šta imaju i da ima i drugih u istoj situaciji. “Postoji osećaj pripadnosti i razumevanja.”
Jednako tako, postoje i drugi učenici koji ne žele da pričaju o tome, ne žele da podele svoju dijagnozu sa drugima i ne žele da koriste pomagala, kao što je laptop, iz straha da bi to skrenulo pažnju na njihovu razliku u učenju.
