Milan Rakić, srpski pesnik, diplomata i akademik, rođen je u Beogradu 30. septembra 1876. godine. Vrlo rano je stekao široko obrazovanje, zahvaljujući ugledu svoje porodice.
Život i rad Milana Rakića
Dimitrije Mita Rakić, njegov otac, bio je ministar finansija, njegova majka Ana bila ćerka akademika Milana Đ. Milićevića, sestra Ljubica bila je žena Milana Grola, dok je Milan bio oženjen Milicom – ćerkom Ljubomira Kovačevića.
Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, dok je školovanje nastavio u Parizu, gde je upisao prava. Kultura države u koju je došao zbog studija potpuno ga je obuzela, pa je, kao i Jovan Dučić, potpao pod uticaj simbolizma koji je u to vreme preovladavao u kulturi Pariza.
Ubrzo nakon povratka u Beograd, posle studiranja, oženio se i postao diplomata. Zbog službe diplomate, Milan Rakić je živeo u Prištini, Skoplju, Solunu, Sofiji, Bukureštu, Kopanhagenu, Rimu, Londonu. S obzirom da je kao student živeo u Parizu, a nakon toga zbog posla, koji je obavljao oko 30 godina, proputovao Evropu, imao je priliku da upozna različite kulure, stekne široko muzičko i književno obrazovanje i stekne puno znanja.
Boraveći u Prištini, dobio je inspiraciju za pisanje kosovskog ciklusa; u Kopenhagenu je napisao “Večitog putnika“; dok je boravio u Rimu umrla mu je sestra, što je bio povod da napiše “Oproštajnu pesmu” čime je obeležio kraj svog pesničkog stvaralaštva. Zbog toga što nije želeo da se ponavlja i da piše samo da bi pisao i time da obezvredni sve što je stvorio pre toga, prestao je da piše u potpunosti. Devet godina nakon te odluke, 1938. godine, umire u Zagrebu, nakon operacije.
Prve pesme Milana Rakića našle su se u “Srpskom književnom glasniku” 1902. godine. Nakon toga, napisao je dve zbirke pesama – jednu 1903. godine, a drugu 1912. godine. Uzori u poeziji su mu bili francuski parnasovci i simbolisti, a nakon što je od njih naučio šta znači savršenstvo forme, preciznost izraza, jasnoća i umetnička disciplina, počeo je da oseća opštu nedovoljnost i da “proliva suze bola nad tuđim nesrećama i neiscrpnom našom bedom“.
Kao pesnik suštine, Rakić se bavio temama kao što poenta čovekovog robovanja životu na zemlji, kao i situacije čovekove učmalosti, a prema njegovom mišljenju jedini izlaz iz te situacije je smrt. Ove teme su inspiracija pesmama – “Dolap” i “U kvrgama“. Pesimizam u njegovom stvaralaštvu obojen je ironijom i samoironijom, što je još jedna od izraženih odlika Rakićevih dela. Nasuprot ovom egzistencijalizmu i očaju koji je česta tema Rakićevih pesama, nalazi se snažan sanzualizam, potkrepljen žudnjom za punoćom života.
Rakić se nikada nije bavio obmanama, nije ulepšavao slike i nije imao strah od smrti. Smatrao je da u ljubavi može biti istinit samo trenutni zanos, a u svojim pesmama je ljubav potčinio hladnom razumu. Njegove poznatije ljubavne pesme su “Iskrena pesma” i “Očajna pesma“.
Milan Rakić se smatra trećim velikim srpskim pesnikom, odmah nakon Alekse Šantića i Jovana Dučića. Iako je svoju pesničku veštinu stekao ugledajući se na francuske pesnike i pisce, između ostalog najveći uzor mu je bio Gistav Flober, autor romana “Gospođa Bovari”, Rakić je ipak ostao nacionalan i individualan, sa svojom idejom, svojim inspiracijama i svojim viđenjima sveta.
Najčešći likovi u njegovima pesmama su pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu, napuštena crkva kraj Peći, Gazi-Mestan („Na Gazi-Mestanu“) itd.
Pesma koje je Rakić pisao nisu nastajale radi lepote, kako to kaže Dučić, već zbog misli. Njegova inspiracija nije nastala iz renesansnih motiva i Zapada, nego iz bola, patnje i “naslade u patnji”. Francuski simbolizam imao je veliku uticaj na njegov stil, ali samo kada je reč o izražaju. Takođe, služi se simbolima kako bi iskazao svoje misli, ali i pored toga, njegove misaone pesme su potpuno jasne, jednostavne, prisne sa čitaocem, a pored svog Rakićevog pesimizma – i tople i utešne.
Ljubavna poezija
Centralno mesto u poeziji Milana Rakića zauzima ljubavna poezija i to je najlepše što je on pisao. Ovaj deo njegovog stvaralaštva ima dva pola – jedan je onaj gde su pesme o lepoti i slasti života, o ženi, uzavrelim čulima; sa druge strane je tuga, bol i patnja zbog prolaznosti života, nedostatak snage i gašenje čula.
Njegove pesme pokazuju i dvostruko lice ljubavi gde ona predstavlja samo požudu za telesnim jedinjenjem, životinjskim nagonom. Takođe, kroz pesme i na jedan surov način govori o tome kako nepostoje iskrena osećanja i kako se u svakodnevnom životu ljubav svodi samo na trenutak zanosa u kom ne postoji stvarne iskrenosti.
Rodoljubive pesme
Pored Šantića, Rakić je naš pesnik koji je sa najviše uspeha obnovio rodoljubivu poeziju i dao joj novu originalnost. U njima nema poze niti šovinizma, nego su one plemenite i otmene, prožete diskretnošću i smerovima modernog mislioca.
Najpoznatije su pesme “Na Gazimestanu” iz Kosovskog ciklusa, “Jefimija” i “Simonida“, kao i pesma “Nasleđe” u kojoj Rakić opevava duboke korene srpske istorije.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922. godine, a za redovnog 12. februara 1934. godine.
Njemu u čast ustanovljena je pesnička nagrada koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije.
Preuzeto: http://edukacija.rs
