Kako roditelji treba da reaguju kada dete ispoljava gnev i agresiju? Poznati psiholog Svetlana Roiz daje savete.
20 saveta za roditelje: o agresiji kod dece različitog uzrasta
1. Dete se razlikuje od odrasle osobe po tome što je kod odrasle osobe mehanizam inhibicije i kontrole već prisutan i otklonjen. Reči “saberi se” su apsolutno neprimenljive na decu, ona i dalje nemaju “ništa” da se saberu, samo uče. Važno je zapamtiti ovo.
2. Svaki rad sa roditeljima počinjem sa temom resursa (ako se odrasla osoba nije pobrinula za sebe, ako je umorna, iscrpljena, sasvim prirodno jednostavno nema dovoljno snage za adekvatnu reakciju odraslih). Prihvatljivo je reći detetu – Toliko sam umoran da sada moram da budem sam da bih kasnije razgovarao i reagovao sa vama. Detetu nismo potrebni 24 sata dnevno. Za dete je važno da brinemo o sebi. On će naučiti ovo. A ovo je jedna od najboljih investicija u njegovu budućnost. Ako roditelj nema snage, svi ostali poeni će biti beskorisni.
3. Dete može da “ogleda” agresivno ponašanje autoritativnih odraslih, može da bude ljuto “na nekoga” (u svom radu sam često sretala veoma inteligentne porodice u kojima je dete živelo za odrasle neiskazano i nesvesne emocije). Često dete svojim ponašanjem “manifestuje” prikriveni sukob u porodici. Važno je da iskreno analizirate svoje ponašanje odraslih i svoje reakcije. To ne znači postati agresivan, to znači pronaći prihvatljiv način za prenošenje informacija o vašim potrebama.
4. Agresivnost često raste iz osećaja nesigurnosti. To može biti kompenzacija za bol i ljutnju. Štaviše, dete može biti uvređeno u školi – i može usmeriti agresiju na svoju baku ili mlađeg brata. Važno je pažljivo ispitati situaciju na više nivoa.
5. Agresija može biti pasivna i aktivna (pasivna – na primer, isplaziti jezik iza nečijih leđa, pridružiti se kao svedok “manifestovanim” agresorima). Aktivna agresija može biti verbalna ili taktilna (verbalna – prozivanje, zadirkivanje, vikanje), taktilna – fzička agresija.
6. Svaka vrsta agresije ima svoj način reagovanja, uz verbalnu agresiju možemo razgovarati sa detetom. Taktilno zaustavljamo ruku, stavljamo blok, učimo da izbegnemo udarac.
7. Važno je zapamtiti da deca iz predverbalnog perioda (koja ne znaju da govore ljudskim koherentnim jezikom) koriste telo umesto verbalnog kontakta. Upoznaju se tako što bacaju pesak jedni na druge, bacaju igračku, “dodiruju”, kao da pružaju ruku osobi koja ih zanima. Udarali su vas lopaticom po glavi, pokazujući saosećanje i naklonost. Ovo nije znak da manijak i agresor odrasta. Naš zadatak je da kroz igre uloga polako učimo poznanike i savladavamo veštine komunikacije.
8. Ako dete udari mamu, tatu, baku – i istovremeno se osmehne. Najverovatnije, ovo nije agresivna akcija. Ovo je igra za dete. Važno je da ne pokažete nepotrebnu emociju u svojoj reakciji. U suprotnom, dete će razviti loš osećaj. Oni odgovaraju na moju igru.” Važno je gledati pravo u oči. Zaustavite ruku (da, 150 puta zaredom) i recite vrlo jasno i smireno – “ne možete da udarate ljude”. Prebacite pažnju na druge igre.
9. Prilikom rada sa agresijom važno je razumeti da li postoji organski uzrok, hronične bolesti, groznica, helmintoza (opijanje može izazvati izbijanje agresije?. Agresivnost često raste iz umora i napetosti.
10. Ako je dete doživelo nasilje, ako je bilo agresivne medicinske intervencije u telu deteta, ako je sa tačke gledišta deteta „patilo“, ali nije dobilo odštetu – kompenzacija može biti agresivna. Kod dece starijeg predškolskog i školskog uzrasta agresija može prikriti strah.
11. Ne očekujte kontrolu nad emocijama kod beba, dece tokom krize, od 3 godine, tinejdžera.
12. Kada radite sa agresijom (i bilo kakvim emocionalnim izlivima) sa trogodišnjacima i tinejdžerima, važno je zapamtiti da je jedan od njihovih nesvesnih “zadataka” da obezvređuju svoju majku. I tu je veoma važno naše sopstveno samopouzdanje, naša stabilna pozicija – ja sam divan roditelj za svoje dete koje raste. Govori gadne stvari, čak kaže da nas mrzi, ali to ne umanjuje našu ljubav, a verujemo da ni njegova ljubav ne jenjava.
13. Važno je zapamtiti da kao odgovor na teško ponašanje odrasle osobe ili deteta može doći do oslobađanja hormona kortizola – ovo je hormon stresa. On isključuje našu racionalnost, tera nas da delujemo brzo. To je prirodno ako imamo živu ljudsku reakciju na složeno ponašanje (vrištanje, histerija, bolest, agresija). Zaista verujem da i pored našeg ogromnog znanja ostajemo ljudi. Ali, pod uticajem kortizola, ponašamo se impulsivno kao dete. Važno je udahnuti i izdahnuti, važno je dati sebi priliku da se malo “ohladi”.
14. Važno je znati prepoznati emociju i nazvati je imenom. Ako pitate dete (važno je postaviti pitanje, a ne tvrditi) – da li ste uznemireni? ljut si? U početku se reakcija može intenzivirati. (Ili će se možda “isprazniti”. Bukvalno, dajemo detetu osećaj – šta god da se desi, u bilo kojoj emociji – ja sam sa vama).
15. Važno je da dete ima priliku (preventivno) da jednostavno otpusti tenziju – trampolina, vreća za udaranje, tuča jastukom, karaoke, ponekad kompjuterske igrice, crtanje…
16. Agresija je često reakcija na činjenicu da važna potreba nije ispunjena ili reakcija na činjenicu da su granice narušene. Važno nam je da naučimo da prepoznamo sopstvene potrebe (o tome je dosta pisano u knjizi “Jezik života”) i da ih ispravno izrazimo. I postepeno naučite ovo dete. Bes je moć koja nam je data radi zaštite. “Ja sam ljubazan, ali imam zdrav bes da bih se zaštitio.” jedna je od važnih fraza za vežbanje dece i odraslih.
17. Svojim ponašanjem pokazujemo detetu kako da reaguje na konflikt. Ako ih kao odgovor na njihovu agresiju udarimo, to ponašanje samo pojačavamo.
18. Često se iza složenog, “neproduktivnog” ponašanja deteta krije nešto nepoznato i nama očigledno.
19. Najvažnija “vežba” u radu sa roditeljima je da mentalno zamislite sebe ogromnog kao okean i kao najvišu planinu. Sa unutrašnjom namerom – ogroman sam. ja sam odrasla osoba. Ja to mogu da podnesem.
20. Deca su veoma jaka, ako smo u njihovoj blizini većinu vremena “razumni” , preživeće epizode našeg “ludila” bez oštećenja. Ali još uvek postoji važno pitanje – kakvi smo većinu vremena.
