Svaki roditelj teži da odgaja decu koja su samouverena, samopouzdana i radi sa njima kako bi bila sposobna da budu samostalna i spremna za život. Usađivanje osećaja nezavisnosti kod dece je vredan dar koji ih osnažuje da razviju osnovne životne veštine i podstiče njihov lični rast.
Koliko god da učimo decu određenim veštiniama i pravilima ponašanja, važno je da znamo da oni najviše oponašaju. Zato kroz sopstvene postupke, način komuniciranja i funkcionisanja u životu, roditelji najviše utiču na dete.
Kod roditelja čija su deca nezavisna, samostalna i spremna da napreduju, možemo primetiti sledećih 5 karakteristika:
1. Donošenja odluka i rešavanja problema
Temelj u izgradnji nezavisnosti kod deteta je sposobnost da se samostalno donose odluke i rešavaju problemi. Roditelji to mogu da podstiču tako što će dozvoliti deci da donose odluke koje odgovaraju uzrastu i podstiču ih da sama rešavaju probleme. Pružanje smernica i podrške kada je to potrebno, umesto pružanja trenutnih rešenja, omogućava deci da razviju veštine kritičkog mišljenja, da postanu snalažljiva, razviju samopouzdanje i uče kako da se nose sa izazovima. Ovakav pristup neguje njihovu nezavisnost i samopouzdanje.
2. Preuzimanje odgovornosti od malih nogu
Usađivanje osećaja odgovornosti kod dece je od vitalnog značaja za negovanje nezavisnosti. Roditelji mogu da zadaju zadatke i kućne poslove koji odgovaraju uzrastu, omogućavajući deci da preuzmu vlasništvo nad svojim odgovornostima. Ova praksa im pomaže da shvate važnost doprinosa porodičnoj zajednici i izgrade osećaj kompetentnosti i samopouzdanja. Pružanje mogućnosti deci da iskuse posledice svojih postupaka, kako pozitivne tako i negativne, takođe ih uči odgovornosti i osnažuje ih da donose odluke.
3. Razmišljanje o ličnom razvoju
Deca treba da znaju da se sposobnosti i inteligencija mogu razviti trudom, vežbanjem i učenjem iz neuspeha. Roditelji uspešne dece naglašavaju vrednost truda i upornosti iznad pukih rezultata. Podsticanje dece da prihvate izazove, uče iz grešaka i istraju suočeni sa preprekama, razvija njihovo samopouzdanje. Ovaj način razmišljanja osnažuje decu da preuzmu inicijativu, postavljaju ciljeve i samostalno slede svoje težnje. Takođe, oni uče da ne treba da očajavaju i odustaju nakon neuspeha, već znaju da je to još samo jedna lekcija.
4. Omogućavanje slobode unutar granica
Balansiranje slobode i granica je ključno u podizanju samostalne dece. Uspostavljanje jasnih i razumnih granica pruža deci osećaj strukture i sigurnosti. Unutar tih granica,važno je omogućiti deci slobode da istražuju, donose odluke i izražavaju svoju individualnost promoviše nezavisnost. Ovakav pristup omogućava deci da razviju osećaj autonomije i samoregulacije, a takođe uče da poštuju granice i razmotre uticaj svojih postupaka na druge.
5. Negovanje otvorene komunikacije i emocionalne inteligencije
Samostalna deca poseduju snažne veštine komunikacije i emocionalne inteligencije, što im omogućava da efikasno izraze svoje potrebe, misli i emocije. Roditelji mogu da neguju ove veštine stvaranjem okruženja otvorene komunikacije, gde se deca osećaju prijatno da dele svoje misli i brige – bez straha da će ih neko zbog toga osuditi ili kritikovati. Emocionalna inteligencija im omogućava da upravljaju odnosima i traže pomoć kada je to potrebno. Ne stide se svojih osećanja, već smatraju da je normalno o njima govoriti – što je posebno pozitivno po mentalno zdravlje.
