Čak i oni najstrpljiviji roditelji ponekad izgube živce i povise glas na svoje dete – jednom izgovorene reči su poput istisnute paste za zube iz tube – ne mogu se više vratiti, ali nije smak sveta, važno je da se nakon toga ponašate korektno prema svom detetu.
Većina roditelja mora da prizna: pre nego što se dete rodilo, toliko su toga planirali i zarekli se da nikada neće vikati na dete. Bilo je toliko stvari koje niste želeli da uradite ili koje ste zaista želeli da uradite… Mnoge mame i tate osećaju se na isti način kada je u pitanju „vrištanje“.
Niko ne želi da viče na svoju decu, ali ponekad roditelje toliko toga snađe, da više nemaju izbora, već “pucaju” i to se završava tako što se izderu na dete, ponekad i zbog sitnice koja je u datom trenutku okidač. Naravno da je svima posle ovoga odmah žao, ali loše reči i visoka fekvencija koje smo poslali u etar više nije moguće povući – dete je briznulo i plač i to je sada neutešno.
Vikanje je verbalno nasilje i čak i ako se na prvi pogled ne čini tako, ova vrsta agresije prema drugoj osobi može dovesti i do psihičkih povreda. Zato ne treba da ignorišete situaciju i pravite se da niste vikali na svoje dete. Baš kao što učimo svoju decu da priznaju svoje greške, mi odrasli takođe treba da prepoznamo svoje greške i da se ponašamo u skladu sa tim. Ovo su saveti kako da se izborite sa takvom situacijom!
Udahnite duboko. Nivo adrenalina raste, krvni pritisak raste, disanje postaje brže, celo telo se napreže i više ne možemo jasno da razmišljamo. Ako primetite da ulazite u ovu stresnu zonu, važno je da prvo prepoznate! Dakle, udahnite i izdahnite duboko i saberite svoje misli. Ne činite i ne govorite ništa dok ne udahnete najmanje duboko dva puta i ne osetite da ste se malo smirili.
Izbegavajte okidače. Možda ste se malo smirili, ali tako brzo nakon napada stresa, čak i mali okidač je dovoljan da se stres ponovo pokrene. Tada je lako vratiti se na stare obrasce ponašanja i ponovo početi da vičete na svoje dete. Dakle, nemojte se ni mešati u drugu diskusiju, već pređite direktno na treću tačku.
Preuzme odgovornost. Nije važno šta je vaše dete uradilo ili kako je sve počelo. Vi ste odrasli. Potrebno je da naučite svoje dete da preuzme odgovornost za sopstveno loše ponašanje – tako što ćete to učiniti sami. Izvinite se svom detetu, fokusirajte se na sopstveno ponašanje i ne pokušavajte da krivite dete.
Objasnite detetu svoja osećanja. Možda će nekima od nas biti teško, ali važno je da možete da pričate o svojim osećanjima. Posebno sa decom, uostalom, od mame i tate treba da nauče da mogu otvoreno da pričaju o onome što osećaju i misle. Zato objasnite svom detetu da ste bili ljuti i zašto ste bili ljuti.
Dajte sebi i svom detetu šansu za novi početak. Recite: „U redu, pokušaću ovo ponovo bez vike“ ili „Bio sam toliko ljut ranije da te nisam baš slušao, da li da počnemo iznova?“
Nadoknadite štetu. Ako ste koristili verbalno nasilje iz besa, kao što je izgovaranje uvredljivih stvari ili izricanje oštrih kazni, vaše dete se može osećati nesigurno i povređeno. Sada je vaš posao da popravite odnos sa detetom, potražite polazne tačke i svesno provedite vreme sa svojim detetom slušajući ga i reagujući na ono što govori.
