Masa ih je volela, elita prezirala, pa ipak, svi su im se divili. Rimski gladijatori su preko više od 650 godina uživali poštovanje publike. Ljudi su odlazili u arene širom carstva da gledaju ove naoružane i obučene ratnike u krvavom spektaklu. Arena je bila surovo pozorište gde su ratnici svojim borbama ušli u priče i legende, postavši time “besmrtni”.
1. Žene su se borile kao gladijatorke.
Gladijatorke su bile žene koje su se borile u areni u starom Rimu i uglavnom su bile robinje. Međutim, bilo je i onih koje su se svojevoljno prijavljivale. Iako su bile retka pojava, one su zaista postojale, a za to ima dokaza kako u arheologiji, tako i u književnosti. U literaturi se najviše pominju gladijatorske borbe u kojima su učestvovale žene, a koje je organizovao Domicijan. On je voleo da gleda borbu između gladijatorki i patuljaka, a na osnovu sačuvanih slika i mozaika iz tog doba, može se zaključiti da su se gladijatorke borile obnaženih grudi i da su retko nosile šlemove.
Noć je bila namenjena za borbe gradijatorki jer su te borbe bile retke i imale su veliki značaj. Obučene kao Amazonke, zabavljale su publiku na trbinama sve dok ih u 3.veku nije zabranio rimski imperator Septimije Sever.
2. Nisu uvek bili robovi.
Nisu svi gladijatori bili dovedeni u arenu u lancima. Iako je većina bila iz redova robova koji su počinili teške zločine, otkriveni su natpisi koji pokazuju da se od 1.veka p.n.e. demografska struktura gladijatora izrazito menja. Uzbuđenje bitke i huk gužve postali su privlačni za slobodne ljude koji su se svojevoljno uključivali u borbe maštajući o slavi i velikoj novčanoj nagradi. To su često bili bivši vojnici vešti u borbi, ali su neki pripadali i višoj klasi patricija.
3. Gladijatorske igre su prvobitno bile deo pogrebnih ceremonija.
Mnogi drevni hroničari su opisali gladijatorske borbe kao deo obreda koji se izvodio na sahranama bogatih plemića. Kada bi neki istaknuti aristokrata umro, porodice bi angažovale robove i osuđenike koji su se međusobno borili do smrti. Time je održavan sablasni hvalospev o vrlinama koje su krasile pokojnika. Prema Tertulijanu i Festusu, Rimljani su verovali da ljudska krv pomaže da se očisti duša pokojnika. Ove igre su predstavljale svojevrsnu zamenu za ljudsku žrtvu. Kasnije su popularizovane i do kraja 1.veka p.n.e. postale su sastavni deo spektakularne zabave u Rimskom carstvu. Stotine hiljada ljudi poslato je u smrt u amfiteatrima starog Rima, bilo da su se borili međusobno ili su bili prisiljeni da dožive napade divljih životinja.
4. Nisu se uvek borili do smrti.
Holivudski filmovi i televizijske emisije nam često prikazuju krvave gladijatorske borbe kao borbu do smrti. Međutim, borbe su se odvijale prema strogo propisanim pravilima. Pri odabiru dvojice ratnika strogo se vodilo računa o tome da budu sličnih konstitucija i iskustva. Takođe, sudija je kontrolisao da li se pravila borbe poštuju. Često je i zaustavljao borbu ukoliko bi neki od učesnika bio teško ranjen. Borba se završavala u pat-poziciji ukoliko bi publici postala dosadna, i u retkim slučajevima – kada bi učesnici časno napuštali arenu uz divljenje publike jer su im priredili uzbudljivu predstavu.
S obzirom na to da su treneri ulagali dosta u gladijatore, nerado su ih gledali kako umiru u rimskim amfiteatrima. Zbog toga su ih obučavali kako da u borbama rane svog protivnika a da ga ne ubiju.
Ipak, život gladijatora je bio brutalan i kratak.
5. Postojalo je više vrsta gladijatora.
U početku se od gladijatora očekivalo da se bore u odeći naroda kojem pripadaju, a kasnije su dobijali posebna obeležja. Gladijatorske igre su evoluirale od borbi na smrt do organizovanog sporta koji je imao svoja pravila. Borci su razvrstavani u klase na osnovu iskustva i specijalizovani su za određeni stil borbe i vrstu oružja. Najpopularniji su bili „murmiloni“ i „treksi“ koji su se borili mačem i štitom, ali je bilo i „ekvitesa“ koji su ulazili u arenu na konjima, kao i „dimakera“ koji su se borili sa dva mača. „Esaderi“ su se borili u dvokolicama u stilu britanskih Kelta i pretpostavlja se da je njih uveo Julije Cezar nakon invazije na Britaniju.
Od svih vrsta gladijatora, možda je najneobičnija bila klasa „retarija“ koji su od oružja imali samo mrežu i štitnik na levom ramenu. Ovi ratnici su imali taktiku da zbune protivnika tako što su pre same borbe bacali mrežu na njega sa ciljem da ga razoružaju. Ukoliko pokušaj ne uspe, ostajali su bez oružja i sa malim šansama za pobedu.
6. Nekoliko rimskih imperatora je učestvovalo u gladijatorskim borbama.
Rimski carevi su često osvajali ljubav svog naroda tako što su organizovali surove gladijatorske borbe u amfiteatrima. Nekoliko njih učestvovalo u tim borbama kako bi pokazali svoje ratne veštine pod strogo kontrolisanim uslovima i sa tupim noževima. Imperatori su se borili sa neiskusnim borcima ili sa slabo naoružanim pripadnicima publike. Najpoznatiji od njih je svakako rimski car Kaligula, koji je trošio ogromna sredstva za priređivanje predstava.
Da li ste znali ?
Mnogi rimski gladijatori su bili trenirani do iznemoglosti – strpljivo, uporno i dosledno. Njihova ishrana je bila bogata ugljenim hidratima i imali su masne naslage u predelu trbuha. Ova taktika je imala praktičnu svrhu jer im je pomogla da vitalne organe zaštite od povreda.
Preuzeto: nationalgeographic.rs
