Logopedi se u svojoj praksi susreću sa različitim problemima koje deca i odrasli ljudi imaju sa razvojem govora. Međutim, jedan od problema nema ograničenje u godinama, javlja se i kod male dece, i kod odraslih. Razgovarale smo sa logopedom Natašom D. Čabarkapom koja nam je otkrila koliko je ovaj problem čest, kada može da se javi i kako može da se pomogne osoba sa tim problem.
“Možda će vam biti malo čudno kako ću početi da govorim o ovom problemu. Problem se zove mucanje. Zamislite da ono što smatrate najjednostavnijim, a to je da kažete nešto, da prenesete neku poruku, iziskuje tako mnogo napora. Pojednostavljen opis ovog kompleksnog problema. Zašto kompleksnog? Zato što usporava, ograničava, eliminiše i zatvara mnoga vrata.
Da krenemo od početka… Statistika nam govori da više od 70 miliona ljudi na svetu ima ovaj problem, tj muca. Poražavajuća brojka. Ovako veliki broj a tako malo razumevanja za ove osobe. Na početku sam rekla usporava, ograničava, eliminiše i zatvara mnoga vrata, možda pregrubo ali istinito”, rekla nam je Nataša, a onda dodala šta možemo primetiti na licu osobe koja muca:
“Šta je istina u ovome što sam rekla? Osoba koja muca ima grčeve, grimase, naprezanja, ponavljanja, produžavanja i druge poremećaje govornog ritma koji ometaju tok govora, dalje ove osobe imaju strah od nastupajućeg grča, strah da neće moći govoriti ili neopisivi strah od određenih reči ili situacija. Te osobe sebe doživljavaju kao lice koje muca ili govori sa prekidima i nemaju samopouzdanja za dalju komunikaciju.”
Mucanje spada u govorno-jezičke poremećaje i predstavlja poremećaj ritma, tempa, akcenta i melodije rečenice i iskaza. O ovom problemu Nataša nam je ispričala mnogo, i odgovorila na neka ključna pitanja koja će sigurno značiti roditeljima.
Zbog čega se problem mucanja povećao?
Ironično ali ponovo se pominje reč tempo, koja je srž ovog govorno-jezičkog poremećaja. Brz životni tempo, prezaposlenost roditelja, velike ambicije i zahtevi dovode do pojave sve većeg broja osoba koje mucaju. Roditelji se u toj žurbi prema deci ne odnose blago, gube strpljenje zbog prevelikog pritiska, obaveza i stresa koje nam je donelo novo životno doba. Deca su saučesnici u tom stresnom načinu života, koji često dovede do poremećene ravnoteže u porodici, prevelikih zahteva od strane roditelja i strogog, autoritativnog stila vaspitanja dece. Ovi faktori mogu da budu uzrok nastanka mucanja ili da prodube ovaj problem.
Kada mucanje može da se javi?
Dugogodišnje iskustvo, tj praksa, i brojna literatura govore isto, mucanje se najčešće javlja između druge i četvrte godine života. Ovaj period je kritičan za nastanak mucanja jer dete tada usvaja mnoštvo novih reči. Ono tada ima potrebu da mnogo toga kaže, ima potrebu da se dopadne i bude prihvaćeno od strane okoline. Ovo nije jedini kritični period za nastanak mucanja, tu su i različite životne faze koje mogu biti stresne za dete, kao što je polazak u osnovnu školu, peti razred, kada dete više nije kod učiteljice već ima mnogo novih nastavnika ili polazak u srednju školu. Ovo su faze u kojima može da se očekuje pojava mucanja, ali ono može da se javi i neočekivano ako dete doživi neki veliki stres, nešto što ga izbaci iz koloseka i promeni mu način dotadašnjeg funkcionisanja.
Da li postoji čarobni štapić koji rešava problem mucanja?
Ne, nažalost ne postoji. Ali postoje stručnjaci (logoped, psiholog), saveti za roditelje, strpljenje, staloženost, razumevanje i čekanje. Šta to znači? Dete koje muca, mora da se sačeka. Čekamo trenutak kada je on spreman da govori, tj čekamo trenutak kada je on dovoljno spreman da odgovori na pitanje, što je nešto najteže kod dece koja mucaju (kada mu postavite pitanje na koje on mora odmah da odgovori).
Da li mucanje može da prođe samo od sebe?
Nekada se roditelji obrate logopedu jer je dete počelo da zamuckuje dok govori, ali ne mogu da otkriju uzrok za to. Pre toga je sve bilo u redu, razvoj govora je bio uredan ali se zajedno sa mucanjem javila i briga u roditeljima. Tada je najčešće reč o takozvanom fiziološkom mucanju koje, po nekim stručnjacima, prolazi samo od sebe. Ali ne bih volela da se oslonimo na to, već je moj savet da se takvo dete prati, da se roditelj obrati logopedu koji će ga posavetovati šta je potrebno dalje da se radi i šta ne sme nikako da radi kako se problem ne bi produbio i prerastao u “pravo” mucanje. Mislim na konkretne savete roditeljima, kao što su npr. da roditelj ne skreće pažnju detetu na njegov govor, da ga ne oponaša, ne ispravlja, da mu da mu vreme da završi rečenicu koju je započelo… Roditelj treba da govori pravilno i ponaša se isto onako kao i kada dete ne bi mucalo.
Mucanje ne prolazi samo od sebe, samo uz pomoć tehnika i kompenzatornih mehanizama koje učimo dete mi logopedi ga osposobljavamo da i u najtežim trenucima savlada svoj problem.
Dr sci Nataša D. Čabarkapa, logoped
