Rođena je 15. februara 1820. godine u državi Masačusets. Bila je drugo od osmoro dece, a porodica se 1826. godine seli u Batenvil u državu Njujork, a Suzan odlazi na školovanje u Filadelfiju. Ipak, krajem tridesetih godina vraća se u Batenvil, pošto je njenom ocu propala fabrika odeće koju je osnovao, te je morala da pomaže porodicu. Tamo je neko vreme radila kao učiteljica. Sredinom četrdesetih, cela porodica Entoni seli se u Ročester, na farmu, a odatle se Suzan priključuje abolicionističkom pokretu. Na svojoj farmi, Suzan okuplja najpoznatije abolicioniste. Sa svojih 26 godina postaje upravnica ženskog odeljenja Akademije Canajoharie.
Tada započinje njen pravi društveni angažman. Suzan počinje da se zalaže za jednake šanse za obrazovanje, bez obzira na pol, rasu i klasu, te pokreće zahteve da se svi univerziteti i škole „otvore“ prema ženama, bivšim robovima i njihovoj deci. Zalagala se i za povećanje plata prosvetnim radnicima.
Tokom 1849. godine odlazi sa Akademije, a tokom 1851. godine, na Konferenciji protiv ropstva, upoznaje Elizabet Kedi Stenton, sa kojom ostaje bliska prijateljica i saradnica.
Suzan Entoni se tokom svoje karijere oštro zalagala za prohibiciju, odnosno zabranu proizvodnje i prodaje alkoholnih pića, a uključuje se i u borbu za prava žena i to od trenutka kada joj je, zbog toga što je žena, zabranjeno da govori o Konvenciji o zabrani alkohola.
U vreme kada to još nije bilo popularno, Entonijeva se zalagala za reformu i liberalnije oblačenje žena. Pored toga, već tokom 1853. godine pokreće kampanju u kojoj apeluje da se ženama mora omogućiti pravo vlasništva i to u državi Njujork. Progresivne ideje u ovakvoj sredini naišle su na određeno razumevanje, pa je 1860. u Njujorku donet zakon kojim se omogućava udatim ženama da imaju pravo vlasništva, da primaju platu i da prilikom razvoda mogu dobiti pravo starateljstva nad decom. Zajedno sa Elizabet Kedi Stenton podnela je zahtev i za liberalnije zakone o razvodu.
Po završetku Građanskog rata, okreće se više borbi za prava žena, a tokom 1866. godine osniva Društvo za jednaka prava, takođe u saradnji sa Kedi Stenton. One su zajednički objavljivale nedeljnik „Revolucija“, koji se bavio lobiranjem za ženska prava, osmočasovno radno vreme i jednaku platu za jednak rad.
Moto časopisa „Revolucija“ bio je: „Muškarcima njihova prava i ništa više; ženama njihova prava i ništa manje“.
Tokom 1868. pokrenula je njujorške radnice da osnuju Sindikat radnica, a već iduće godine Kedi Stenton i Entoni su osnovale Nacionalni sindikat sifražetkinja. Od tog trenutka Suzan kreće na nacionalnu turneju, gde drži zapaljive govore. Ona je, čak, ilegalno glasala na predsedničkim izborima 1872. godine, zbog čega je uhapšena i kažnjena, ali kaznu nije nikada platila.
Napisala je knjigu „Istorija žena sifražetkinja“ (1880). Tokom 1905. godine, sastala se sa Teodorom Ruzveltom, ondašnjim predsednikom Amerike, u cilju lobiranja za amandman kojim će žene dobiti pravo glasa. Umrla je naredne godine, u svojoj kući u Ročesteru, a 14 godina nakon njene smrti usvojen je 19. amandman američkog Ustava, kojima se svim punoletnim ženama daje pravo glasa.
Dobila je svoje mesto na kovanici od jednog dolara i tako se upisala u istoriju kao prva žena kojoj je dodeljena ta čast.
