Zašto se bojimo da priznamo da je život koji živimo rezultat naših odluka? Pitam se nije li bolje sesti za volan, nego se voziti na zadnjem sedištu i kriviti ceo svet jer nismo na mestu na kom želimo biti?
Čujem često kako kažu ,,Nisam imala izbora, morala sam tako“, dok sebe opravdava zašto ipak danas ne živi svoje snove. Ili „Znaš, situacija je teška i moraš prihvatiti ono što se nudi, jer ne znaš kad će ti nešto drugo doći i hoće li uopšte.“ Stanem, pa se zapitam – Da li je to dovoljno jako opravdanje? Koliko je obeshrabrujuće i skučeno živeti na takav način, misleći da ti se stvari događaju i da ih moraš prihvatiti takve kakve jesu jer nema boljih, pa daj šta daš.
Veliki broj ljudi živi u uverenju da njihovim životom upravlja „loša sreća“, da nemaju prilike kao što ih imaju drugi i da žive životom u kojem se osećaju zatočeno, zato što se boje da izgube i to malo „manje lošeg“ što imaju. Za mene je pakao živeti u takvom uverenju, ali je sa druge strane i olakšanje. Nikada ne moraš preuzeti odgovornost za svoje odluke, niti kriviti sebe za njih. Lakše je kukati nad lošom
sudbinom, to je sigurno. Zamisli da probaš i ne uspeš. Koga onda kriviti? Možemo li živeti sa tolikom količinom krivice ako imamo potpunu odgovonost za sve što nam se dogodi u životu?
Onda, jednom u deset godina odlučiš da rizikuješ i dobiješ šta želiš. Obično tada ljudi ti kažu: „Znaš, sreća prati hrabre“. Međutim, i tad se zapitaš, šta ako me sledeći put ne bude pratila? Bolje da se nakon ovog rizika „smirim malo“, da ne iskušavam sreću. Ali kakva je to sreća? Živeti hvatajući retke trenutke radosti u bojazni da će toliko kratko trajati. Nije ni čudo što postajemo sebični oko lepih stvari koje nam se
događaju i ne delimo ih sa drugima kad su toliko „ograničene“ i kratkog trajanja. Ali znate šta? Sreća se lovi.
Kad odlučiš biti igrač, a ne pijun, nije sve baš tako jednostavno – uzmi šta želiš. Ovo je igra za koju treba znanja i veština, ali je važno spoznati da je možeš igrati. Onda kada se na to odlučiš, nemoj reći kako ne možeš kontrolisati sudbinu. Neke stvari se „događaju“, ali samo jer im ti to dopuštaš. Čovek je taj koji dozvoljava da ga stvari uznemire. On pušta da mu nešto pokvari planove. On isto tako zna da uvek
postoji zaobilaznica, nezavisno od svih prepreka na putu. Čovek koji veruje u svoj put vidi dalje od istih tih prepreka i pronalazi svoje rešenje. Pronalazi ono što mu se ne događa.
Zato prestani da čekaš bolji dan, bolje uslove i bolji život. Prestani da stavljaš svoju sreću u ruke drugih jer će je baš oni možda ispustiti. Uostalom, nije ona za njihove ruke, već je za tvoje. Prestani da se odričeš svoje moći zarad „bezbrižnog“ života bez odgovornosti. Biti pijun u ovoj igri je najteže breme koje možeš nositi. Zato zamisli slobodu koja postoji na drugoj strani zatvora svakodnevnice u kojoj živiš.
Možeš birati ko ćeš biti, s kim i kako. Disati punim plućima, tražiti, naći, voleti…
Samo jedna odluka stoji na putu do toga. Odluka da sedneš za volan i upustiš se u avanturu svog života. Kad zatvorimo oči i pogledamo iza sebe vidimo sve svoje povučene poteze. Ono što se kroz maglu sećanja nazire i polako bledi su propuštene mogućnosti. Njih ima mnogo pa valjda zbog toga i podležu
zaboravu. Tik iza nas i još malo dalje stoji par pogrešnih poteza. To su oni koje dobro pamtimo i trudimo se da ih više ne ponovimo. Zato sada pre svakog poteza promislimo dva puta.Ali, život izgleda kao partija šaha, zar ne? Svi smo mi ponekad mali pijuni na velikoj površini šahovske ploče života. Oko nas su i pošteni i oni koji varaju, pravimo razliku između crnih i belih, gazimo jedni druge, a većina nas na kraju naleti na konje. Relativno lako je napraviti prvi korak, a teško i komplikovano onaj zadnji, jedan krivi potez i gubiš. Čitava večnost potrebna je da dođeš do kralja, ali znaj da tada pobeđuješ. Napravi svoju šahovsku tablu i budi pijun koji postaje kralj.
025.rs/redakcija/Bojana Tomić
