Esad-pašu mnogi Albanci danas smatraju izdajnikom, dok se u Srbiji smatra prijateljem.
Većina ljudi je čula za srpsko vojničko groblje Zejtenlik u Solunu, međutim, podjednako važno ali nedovoljno spominjano je i ono u pariskom predgrađu Tiju. Na njemu se između 756 pravoslavnih krstova, nalazi i jedan polumesec koji krije priču o jednom od najvećih albanskih političara 20. veka.
Esad-paša potiče iz jedne od uglednijih albanskih zemljoradničkih porodica, Toptani. Obrazovanje je stekao na Vojnoj akademiji u Sen-Siru, nakon čega je postao šef garde poslednjeg turskog sultana Abdula Hamida II. Njegov život verovatno ne bi imao isti tok, da 23. aprila 1913. godine nije rukovodio turskom vojskom prilikom opsade na Skadru, kada je bio opkoljen od strane srpske i crnogorske vojske.
Kada je u znak predaje srpskom generalu Petru Bojoviću pružio sablju, on mu je sablju vratio i ponudio da zajedno sa svojom vojskom napusti Skadar. Događaji koji su usledili govore da on ovaj čin nikada nije zaboravio.
Srbija je imala prijatelja na kog je mogla da računa
Ubrzo postaje ministar unutrašnjih poslova Albanije i suprostavlja se pruskom knezu Vilhelmu fon Vidu koji je odbijao da zemlju koja je pripadala Turcima podeli albanskim zemljoposednicima. Iz istog razloga, Esad-paša je nakon izbijana Velikog rata zauzeo stranu protiv Nemačke i Aurstro-Ugarske, što ga je dovelo u nezavidnu situaciju.
Trenutak koji je dodatno otežao okolnosti je potpisivanje Niškog sporazuma 17. septembra 1914. godine, kada je zajedno sa Nikolom Pašićem dogovorio zajedničko osnivanje vojnih i političkih institucija. Njegovi politčki protivnici su rešili da do realizacije dogovora ne sme da dođe, stoga su početkom 1915. godine opkolili Esad-pašu u Draču. Oni su od njega zahtevali da objavi rat Srbiji. Tada je Srbija, na čelu sa predsednikom vlade Nikolom Pašićem odlučila da interveniše.
Bilo očigledno da Srbija ne može da računa na pomoć saveznika u Srbiji, pa je vlada odlučila da za svoju vojsku osigura izlaz na Jadran. Više od 20.000 srpskih vojnika poslato je u središta pobune, Elbasan i Tiranu, sredinom 1915. godine, kako bi pomogli Esad-paši.
Prvi svetski rati i borba sa srpskim vojnicima
Tokom Prvog svetskog rata, on je zauzeo srpsku stranu i omogućio našim vojnicima da se povuku preko Albanije. Njegova žandarmerija je pomagala koliko je mogla, obezbeđujući sigurne prolaze, smeštaj i hranu. Ostalo je zabeleženo da je izdao i naredbu da se srpski dinar prima kao sredstvo plaćanja.
Njegove jedinice su čak ulazile i u otvorene sukobe sa albanskim odredima koji su napadali izbeglice i srpsku vojsku. Istoričari sugerišu da je za vreme njegove moći i uticaja u središnjoj Albaniji, srpska vojka mogla slobodno da se kreće.
Prema nekim procenama od ukupno 220.000 vojnika, koji su krenuli preko Albanije ka Krfu, 70.000 njih nije stiglo na cilj. Mnogi danas smatraju da bi ovaj broj bio daleko veći da nije bilo Esad-paše. Međutim, on je vrlo brzo morao i sam da napusti Albaniju.
Zajedno sa svojim jedinicama stigao je u Solun, gde se pridružio Srbima i zajedno sa njima učestvovao na Solunskom frontu. Nakon pobede i zajedničkih borbi u oslobađanju, on je zajedno sa predstavnicima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca otišao na Mirovnu konferenciju u Parizu.
Krajem aprila 1919. godine je podneo i Memorandum o Albaniji, nakon čega je usledila borba za međunarodno priznavanje njegove legitimne vlasti, dok su ga njegove pristalice u domovini na sednici Narodne skupštine proglasile za kralja.
Delovalo je kao da je plan sporveden u delo, međutim prilikom priprema za povrtak iz Pariza 13. juna 1920. godine, na njega je njegov politički neprijatelj Avni Rustemi izvršio atentat.
Nekoliko dana kasnije je sahranjen na srpskom vojničkom groblju Tije u predgrađu Pariza. Danas ga u njegovoj domovini mnogi smatraju izdajnikom, dok u Srbiji jedna ulica u Beogradu nosi ime po čoveku koji je srpski narod smatrao prijateljima, Esad Pašina.
