Šaip Kamberi, poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, već nekoliko puta zaredom otišao je u „diplomatsku misiju“, kako bi nametnuo pitanje Preševske doline na Dnevni red američke spoljne politike. U svojoj poslednjoj poseti Sjedinjenim Američkim Državama, on je, zajedno sa predstavnicima Albanaca iz Bujanovca, Preševa i Medveđe, u Vašingtonu lobirao da se njihovo pitanje reši po principu reciprociteta, odnosno da se Preševska dolina pripoji takozvanoj državi Kosovo, ukoliko sever Kosova bude tražio pripajanje Srbiji. Istakao je sledeće: „Ono što traže Srbi na Kosovu, treba dati nama Albancima u Srbiji. Ako traže Zajednicu srpskih opština, tražimo i našu zajednicu u Srbiji, s tim što smo mi brojniji od njih, a ako traže otcepljenje, mi ćemo ponovo tražiti ujedinjenje sa Kosovom, u skladu sa referendumom od 1. i 2. marta 1992. godine“.
Čini se da Kamberi i delegacija koju čine Ragmi Mustafa, Flora Ferati, Ardita Sinani i Nagip Arifi, nisu slučajno za datum posete američkim političarima izabrali baš 27. februar, budući da je tog dana predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, imao sastanak sa Aljbinom Kurtijem u Briselu. Takođe, boravak ove delegacije poklapa se sa 31. godišnjicom od sprovođenja nelegalnog referenduma kojim je tražena autonomija tzv. Preševske doline kao i „pravo priključenja Kosovu“. Upravo je ovaj referendum spomenuo Kamberi, pa se postavlja logično pitanje da li je ovaj potez učinjen kako bi se srpske vlasti pokolebale u vezi sa čvrstim stavom o formiranju ZSO na severu Kosova, što predstavlja važan preduslov za dalje pregovore Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom Brisela. Ovo svakako ne bi bio prvi put u istoriji da Albanci sa juga Srbije potežu ovakvo provokativno pitanje u najosetljivijim političkim trenucima, a podsetimo samo da je isto učinjeno i neposredno pre potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine, kada su Albanci sa juga tražili formiranje zajedničkih opština „po uzoru na sever Kosova“. Dalje, dve godine kasnije, ponovili su zahteve, u momentu kada se potpisuje Sporazum o energetici i telekomunikacijama, uspostavljanju ZSO i slobodnom kretanju na mostu u Mitrovici.
Da je albanski lobi u Americi jednako živahan i aktivan već decenijama, govori u prilog i teza da su se Kamberi i njegove kolege sastali i sa senatorima Ernstom i Pitersom, koji su članovi Grupe za pitanja Albanaca u Senatu, koji veoma čvrsto zastupaju interese i stavove Albanaca po svim pitanjima, naročito po pitanju Preševske doline, a posebno su osetljivi upravo na ono na šta se Kamberi požalio. Naime, on je iskoristio i ovu priliku, tokom posete Americi, da se apeluje na američke političare da spreče „sistemsko rušenje osnovnih ljudskih prava Albanaca u Srbiji“. Nije, naravno, ni upitan, a sam ne bi potegao temu – a kako to žive Srbi na Kosovu, koja su to prava koja ih krase, a ne krase Albance u Srbiji? Da li se njima krše neka osnovna ljudska prava? Šta tačno znači „reciprocitet“ i kako bi ga Kamberi hipotetički sproveo, ako se uzmu u obzir istorijski fakti? Znamo, ni od Kamberija, ni od ostatka albanskih lobista, kako domaćih, tako i inostranih, nećemo dobiti odgovore na ova pitanja.
