Rođen je 16. decembra 1888. godine na Cetinju, a školovao se u Švajcarskoj i Rusiji, dok su za vreme njegove mladosti u Srbiji na vlasti bili Obrenovići, a u Crnoj Gori Petrovići. Već u osvit dvadesetog veka, 1903. godine u Srbiji je došlo do događaja koji će istorijski udžbenici zapamtiti kao Majski prevrat, kada su ubijeni kraljica Draga i kralj Aleksandar Obrenović, Karađorđevići se vraćaju na presto. Novi srpski kralj postaje Petar Karađorđević, koga je, prema naslednom redu, trebao da zameni stariji sin Đorđe. Kako je Đorđe bio, prema brojnim svedočenjima, „rđave“ naravi, prek i impulsivan, Petar je za prestolonaslednika odredio mlađeg sina, Aleksandra. Osim što je viđen za naslednika krune, on je, tokom dva Balkanska rata bio komandant Prve srpske armije, dok je već uoči Velikog rata postao regent i vrhovni vojni komandant.
Aleksandar Karađorđević brzo je pobrao simpatije naroda, a već neposredno posle rata učinio je jednu stvar po kojoj će ostati večno upamćen. Srpski narod, koji se našao na pobedničkoj strani istorije posle rata u kome su se raspala četiri velika carstva, čini se, mogao je da bira: da učvršćuje temelje države Srbije, ili da se ujedinjuje sa narodima izvan svojih granica i tako okupljeni da stvaraju zajedničku državu Južnih Slovena. U tom momentu, mnogo Srba živelo je van Srbije, najviše u Bosni, nešto manje u Crnoj Gori, Hrvatskoj, a naposletku bilo ih je i u Sloveniji i Makedoniji. San o jednoj državi u kojoj bi se našli svi oni, zajedno sa svojom južnoslovenskom braćom, bio je na korak od ostvarenja. Ova ideja bila je, u trenutku odluke, stara već nekoliko decenija, o njoj je pisao i govorio čak i Garašanin u svom „Načertaniju“, ali Aleksandar je bio taj koji je praktično doneo odluku da se ide u pravcu ujedinjenja. Tako je na Terazijama, u kući Krsmanovića, 1. decembra 1918. godine nastala država rogobatnog imena – Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Tek nakon dve godine usledilo je organizovanje Ustavotvorne skupštine, a potom i stupanje na snagu novog Ustava, nazvanog Vidovdanski ustav, 1921. godine.
Ovim Ustavom Kraljevina SHS proklamovala je da je ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija, što je u praksi značilo da zakone zajednički donose monarh i Skupština. Regent Aleksandar biće krunisan za kralja Kraljevine SHS tek nakon očeve smrti, 1921. Obe stvari na kojima je počivala Aleksandrova kraljevina nisu funkcionisale – najpre ideja o ujedinjenju južnoslovenskih naroda, a naposletku ni parlamentarna demokratija. U spoljnim odnosima je strahovito držao do dobrih odnosa najpre sa Francuskom, pa je, podržan od Francuza, inicirao stvaranje Male Antante – vojnog saveza Čehoslovačke, Rumunije i Kraljevine SHS, a bio je i jedan od predvodnika ideje o stvaranju vojnog saveza svih balkanskih država. Ipak, tokom svoje vladavine bio je suočen sa brojnim izazovima, najpre zbog nestašice koja je usledila po okončanju Velikog rata, a posledice te katastrofe bile su vidljive godinama kasnije.
Ono što je, kako su njegovi savremenici tvrdili, najviše „bolelo“ Aleksandra nije bilo siromaštvo njegovog naroda, već neuspeh da u praksi sprovede ideju o „bratskim“ narodima. On je zagovarao stanovište da su Slovenci, Srbi i Hrvati tri plemena jednog istog naroda, ali narodne mase nisu to prihvatale olako. Osim toga, iako je Ustavom proklamovao parlamentarizam, nije bio oduševljen jačanjem političkih partija. To je izazvalo brojne nesporazume, a sukobi su bili najčešći između hrvatskih i srpskih političara. Naposletku, ti sukobi eskalirali su ubistvom narodnih poslanika Hrvatske seljačke stranke i ranjavanjem Stjepana Radića, koji je posle nekoliko meseci podlegao povredama. Od tog trenutka više ništa nije bilo isto. Kralj Aleksandar je 6. januara 1929. godine ukinuo važenje Ustava, a ovaj period u istoriji će biti upamćen kao Šestojanuarska diktatura. Slučajno ili ne, reč diktatura se uvrežila u istorijskim čitankama. Kralj je u proklamaciji povodom ukidanja Ustava naveo sledeće:
„Nastupio je čas kada između naroda i kralja ne može i ne sme biti više posrednika. Parlamentarizam, koji je kao političko sredstvo po tradicijama od moga nezaboravljenog oca, ostao i moj ideal, počeo je zaslepljene političke strasti zloupotrebljavati u toj meri da je postao smetnja za svaki plodni rad u državi. Žalosni razdori i događaji u Narodnoj skupštini pokolebali su kod naroda veru u korisnost te ustanove. Moja je sveta dužnost da svim sredstvima čuvam državno i narodno jedinstvo, i ja sam rešen da ovu dužnost bez kolebanja ispunim do kraja“.
Aleksandar I Karađorđević nije imao podršku svojih spoljnopolitičkih prijatelja, te je pod pritiskom, najviše Francuske, svoju diktaturu ublažio donošenjem Oktroisanog („darovanog“) ustava, 1931. godine, koji je ustanovio dvodomnu Skupštinu, a nastupila je vladavina hibridnog režima – mešavine nekog vida parlamentarizma i kraljeve lične vlasti. Iste godine, kralj je promenio naziv države, ali i izvršio potpunu reorganizaciju teritorije, te stvorio banovine. Kraljevina Jugoslavija, u narodu poznatija kao – prva Jugoslavija, imala je devet banovina. Cilj je bio da se ukinu istorijske pokrajine i da se stvori i sprovede ideja integralnog jugoslovenstva, u koju je Aleksandar od ranog mladalaštva verovao. Da to nije samo puka reč na papiru, svedoči i podatak da je svojim trojici sinova dao imena koja su, u to vreme, bila najpopularnija u Srba, Hrvata i Slovenaca: Petar, Tomislav i Andrej.
Stvaranje Kraljevine Jugoslavije ustoličiće Aleksandra kao prvog, a kasnije će ispostaviti i – jedinog, jugoslovenskog kralja, ako izuzmemo njegovog prestolonaslednika Petra II, koji praktično nije ni stigao da bude kralj. Iako izuzetno inteligentan, obrazovan i načitan, činilo se da Aleksandar ne razume narod, a postepeno je sve više dolazilo do izražaja da ni narod ne razume njega. U tom nerazumevanju, na videlo su isplivali njegovi „nerešeni“ računi sa, najpre, hrvatskim separatističkim zagovornicima. U vreme kada su fašizam i nacizam uveliko bujali u Evropi, kralj Aleksandar odlazi na službeno putovanje u Francusku. Neposredno pre tog putovanja, svome prestolonasledniku, Petru II, ostaviće sledeći savet: „Uvek imaj na umu da je očuvanje Jugoslavije uslov za opstanak mira u svetu!“
Nedorečeno je ostalo, da li je Aleksandar verovao da je uloga Jugoslavije bila toliko važna u procesima evropske i svetske bezbednosti i mira ili je pogrešno razumevao i interpretirao značaj iste? Istorija nam je ispostavila račun, koji će tek kasnije biti kristalno jasan, kada ga krvavo platimo. U realpolitici, ispostavilo se da, kada su potrebe za očuvanjem mira postojale, Jugoslavija je mogla da nastane i da se razvija, a kada je u svetu narušen mirovni poredak uspostavljen posle Velikog rata, tada je praktično i Jugoslavija „puštena niz vodu“. To nas bez sumnje dovodi do zaključka da je Aleksandar skončao slično kao i njegova životna tvorevina: živeo je za Jugoslaviju, a naposletku je zbog nje i umro, u atentatu koji je na njega izvršen u Marseju 9. oktobra 1934. godine, od strane pripadnika MNRO i hrvatskih ustaša, baš onih delova jugoslovenskog društva koji su bili odmetnuti i koji su vapili za stvaranjem nacionalnih država mimo Jugoslavije, i kojima je Jugoslavija predstavljala samo jednu stanicu na putu konačnog osamostaljivanja.
Aleksandar nije preživeo atentat, a Kraljevina Jugoslavija nije preživela Drugi svetski rat. Drugu Jugoslaviju osnovaće i voditi Josip Broz Tito.
