Žizela Perl rođena je 1907. godine u Mađarskoj, a već kao veoma mala devojčica pokazala se izuzetno nadarenom za medicinu. Bila je jevrejskog porekla, a među prvima u svojoj generaciji je diplomirala upravo medicinu, nakon čega se zaposlila kao ginekološkinja, a udala se za svog kolegu hirurga. Živeli su u Mađarskoj do nemačke invazije 1944. godine, kada su njeni roditelji, muž, sin i ona sprovedeni u Aušvic. Jedino je ćerku, pre odlaska u logor, uspela da sakrije u nejevrejskoj mađarskoj porodici.
Odmah po dolasku u Aušvic, Žizela biva odvojena od ostatka porodice, gde nakon nekog vremena saznaje da joj je sin ubijen u gasnoj komori, a muž je neposredno pre oslobođenja prebijen na smrt. Žizela je pakao logora preživela samo i jedino zahvaljujući svom životnom pozivu. Naime, nacistima su bili neophodni lekari, pa je Žizela pošteđena smrti. Ipak, njen logoraški život obeležile su strašne stvari. Ispočetka je radila samo kao lekarka opšte prakse, koja je od zatvorenika uzimala krv za potrebe nacističkih vojnika, ali odmah nakon što je Jozef Mengele saznao da je ona ginekolog, život joj se pretvorio u pakao.
U istoriji je ostalo zabeleženo da je doktor Mengele radio razne eksperimente na deci, najpre na blizancima, ali nije se zadržao na tome. On je, u poodmakloj fazi nacističkog terora, počeo da vrši eksperimente i nad trudnicama. Nisu to bili obični eksperimenti, već i oni koji su uključivali vivisekciju – autopsiju nad živim i budnim ženama. Od Žizele je, kao ginekološkinje, tražio da mu daje precizne informacije o pojavi trudnoće u logoru, a njoj je rečeno da su informacije neophodne kako bi žene koje su noseće bile prebačene u kampove sa boljom negom i uslovima. Jednom prilikom, pred Mengelea je izvela 50 trudnica, što se ispostavilo da će se završiti fatalnim ishodom. Nemoćna da učini bilo šta, gledala je kako svih 50 trudnica odvode u krematorijum. Naposletku, doktorka se odlučila da svoj rad u Aušvicu potpuno podredi tome da na svaki mogući način spreči smrt, koja je bila svuda oko nje.
Odlučila je da više ne prijavljuje trudnice Mengeleu, već da osmisli način kako da sakrije takve informacije. Imala je veoma veliki problem i dilemu: ukoliko bi porodila ženu, a nacisti čuli plač bebe, ubili bi sve iz barake, za kaznu. Ukoliko bi prijavila da su trudne, završile bi u eksperimentima i umrle bi, kao mnoge pre.
Tada je donela zastrašujuću, ali u tom trenutku se činilo jedinu ispravnu odluku – vršila je abortuse.
Ove poduhvate obavljala je mimo svojih ličnih i profesionalnih uverenja, mimo kodeksa koji je tada u društvu važio, a najgore od svega – bez ikakvog neophodnog medicinskog alata. Bez sredstava za ublažavanje bolova, bez adekvatnih dezinfekcionih tečnosti. Abortuse je vršila tako što bi probušila amnionsku kesu, grlić proširila rukom i onda bi izvadila bebu, koja, budući da je prerano rođena, gotovo istog trenutka umire.
Doktorka Perl je pred kraj rata prebačena u drugi logor, odakle je izašla živa. Ipak, kada je čula da je ostatak njene porodice na ovaj ili onaj način ubijen u Aušvicu, pokušala je samoubistvo. Nakon teškog i dugog oporavka, 1947. godine se preselila u Njujork. Tamo je ispitivana, kao osumnjičena za pomaganje nacistima, a robije su je spasili iskazi preživelih logorašica. Posle tri godine, stekla je pravo na američko državljanstvo, a kasnije se specijalizovala za neplodnost i radila u njujorškoj bolnici „Maunt Sinaj“. Ubrzo potom, pronašla je ćerku koju je pre rata sakrila, i njih dve preselile su se u Izrael, gde će Žizela živeti do svoje smrti, 1988. godine.
Nakon rata je nekoliko puta u intervjuima iskreno govorila o svemu, a navela je da je izvršila na stotine prevremenih porođaja, koji da nisu obavljeni, i majka i dete bi bili svirepo ubijeni. Napisala je i knjigu „Bila sam doktor u Aušvicu“, u kojoj čitamo potresne doktorkine ispovesti o pacijentkinjama, ali i o njenoj veri da radi najbolju i najispravniju moguću stvar u datim okolnostima. Njena postratna mantra i molitva bila je: „Bože, duguješ mi život – živu bebu“.
