Lensi pažljivo secira i demistifikuje razne popularne roditeljske trendove iz antropološkog ugla.
Decokratija uveliko vlada. Svet se okreće oko dece i sve je podređeno njihovoj sreći, zaštiti, njihovom statusu, samopouzdanju i naravno, podsticanju njihove kreativnosti.
Antropolog Dejvid F. Lensi sa Državnog univerziteta Juta u svojoj knjizi Podizanje dece (Raising Children) razmatra dobre i loše prakse savremenog roditeljstva, poredeći moderna društva zapadnog tipa sa premodernim društvima. Dok je dobro to, što danas deca više nisu izložena teškom radu, loše je što ostaju nezrela i nespremna da odrastu, a posledice su mentalne bolesti, stres i porast stope samoubistava.
Lensi pažljivo secira i demistifikuje razne popularne roditeljske trendove iz antropološkog ugla. Tako pokazuje da je naglasak na snažnoj emocionalnoj vezi majke i deteta, koja se potencira u tzv. povezujućem roditeljstvu (attachment parenting), zapravo stran većini tradicionalnih kultura. U uslovima borbe za preživljavanje, objašanjava Lensi, previše jako vezivanje majke za dete nije imalo smisla jer su deca veoma često umirala pa je svako ulaganje previše energije i zdravlja u pojedinačnu bebu, čije je preživljavanje krajnje neizvesno, moglo ugroziti opstanak porodice ili zajednice. Dok je do pre samo par stotina godina i na Zapadu odnos prema deci pre svega bio pragmatičan, mi danas “ne smemo dozvoliti da klatno suviše ode na suprotnu stranu i da zarad povezanosti sa bebom trpi čitav život porodice,” piše Lensi, misleći pre svega na prakse zajedničkog spavanja, hranjenja na zahtev i stalnog kontakta roditelja i deteta.
Na udaru Lensijeve kritike je i mit o “jedinstvenosti” svakog deteta koji, zajedno sa mentalitetom u kome je svako pobednik, stvara generaciju mediokriteta. Toliko se daleko otišlo u štićenju dece od neuspeha, da se u školama zabranjuje ispravljanje zadataka crvenom olovkom, jer to može ugroziti dečije samopouzdanje.
“Blago zanemarivanje” koje Lensi preporučuje, odnosi se na izlaganje dece izazovima i rizicima koji će ih učiniti otpornijim i samostalnijim. Kao antropolog, Lensi je imao prilike da spozna koliko se sposobnosti krije u mališanima – u mnogim tradicionalnim društvima, oni uspešno i spretno barataju raznim alatkama, noževima, mačetama, a petogodišnjaci čuvaju svoju mlađu braću i sestre. “Detinjstvo kakvo mi poznajemo je u potpunosti moderan pronalazak,” kaže Lensi. Deca se u tradicionalnim društvima obično nalaze na dnu društvene lestvice i od njih se očekuje da čim postanu dovoljno sposobna, otplate dug svojim roditeljima i zajednici za negu i zaštitu koju su im pružene u detinjstvu.
Obrazovanje se stiče posmatranjem i imitiranjem odraslih u nenadziranim grupama dece izmešanih uzrasta. Deca sama smišljaju pravila igara i pregovaraju oko njih, za razliku od savremenih organizovanih sportova gde se sve odvija u režiji odraslih. Mada se povremeno dešavaju čarke, u ovim kulturama deca veoma uspešno prevazilaze svoje različitosti i sklapaju kompromise. Starija deca popuštaju mlađoj taman onoliko koliko je potrebno da bi svi uživali u igri. Svima je cilj da ne dođe do eksalacije koja bi izazvala mešanje odraslih. Sasvim je suprotan slučaj u modernim društvima, gde su odrasli i njihovo nadziranje i mešanje glavni katalizator dečijih sukoba.
Rad i igra čvrsto su povezani u tradicionanim društvima. Deci su glavne igračke – umanjene verzije oruđa i oružja odraslih, i ona, gde god je to moguće, učestvuju sa odraslima u svakodnevnim poslovima. To je teško primeniti u savremenim društvima, ali Lensi predlaže da se maksimalno potredite da angažujete decu od malih nogu u raznim kućnim poslovima, makar ih u početku nagrađivali za to, kako bi kasnije imala osećaj odgovornosti i dužnosti.
Izvor: Detinjarije
