Kada razmišljamo o tome kako će Apatin izgledati za 20 ili 50 godina, šta vidimo? Kakva je sudbina naše opštine? Kakve su nam šanse u 21. veku? Kakav je plan razvoja?
Najlakše je reći – otvorite fabrike. Svi bismo bili srećni kada bi nekakvom čarolijom moglo da se otvori 50 pogona, ali nažalost nije tako. To je problem i muka čitave Srbije. U proteklih nekoliko decenija, naše društvo je ispustilo mnogo šansi i prestigle su nas zemlje koje su nam dugo gledale u leđa: Mađarska, Češka, Slovačka. Oni su pravilno videli kuda se svet kreće i prilagodili se, pa su investitori otišli tamo. Mi ostali se sada borimo i ispravljamo greške iz prošlosti.
Apatin kao opština imao je svoju veliku šansu, sa sredstvima koja su se slila pre 15 godina od privatizacije ponosa apatinske industrije. Naravno, deo tog novca je iskorišćen za razvoj infrastrukture, međutim propuštena je prilika da se razmišlja strateški i dugoročno, da se osmisle razvojni projekti koji bi naš grad održali „iznad vode“ u globalizovanom svetu.
Jer globalizovani svet je naša realnost sada. Apatin se više ne takmiči (za ljude, za talente, za investitore) samo sa Somborom ili Odžacima. Pa čak ni sa Suboticom i Novim Sadom gde naši najpametniji odlaze da studiraju. Mi se takmičimo i sa Mađarskom i sa Češkom i sa Nemačkom i sa Norveškom, sa svim onim mestima koja su nam danas svima dostupna: za studiranje, za zaposlenje, za preseljenje. Kako mi, kao mala opština, za srpske pojmove zabačena (daleko od glavnih saobraćajnica i velikih gradova), koja uzgred nije ni visokoškolski ni značajan ekonomski centar, možemo da plivamo u 21. veku?
Tako što objektivno ocenimo svoje mesto u današnjem svetu. Tako što pravilno shvatimo svoje potencijale i radimo na njima. Objektivni problemi opštine Apatin su i geografska pozicija i obrazovne prilike i ekonomski razvoj. Međutim, tu se nalaze i naše šanse. Naša geografska pozicija stavlja nas u srce Evropskog Amazona, predivne netaknute prirode Podunavlja. Možda smo zabačeni kada se posmatra iz Beograda ili Novog Sada, ali moramo gledati šire: mi smo kapija Srbije, prvo pristanište po ulasku u Srbiju Dunavom i grad u neposrednoj blizini dve članice Evropske unije, Mađarske i Hrvatske. Zato smo posvećeni tome da naš grad što bolje povežemo kroz velike projekte: gradnju luke, obnovu pristana, povezivanje na nove magistralne puteve koje Vlada Srbije planira.
Naša snaga su i ljudski, organizacioni i kulturni kapaciteti da Apatin učinimo boljim i poželjnim mestom za život. Pre godinu dana, pokrenuli smo program „Apatin – Opština za sve nas“, kao inicijativu za poboljšanje kvaliteta života u našoj opštini. Rezultati su već vidljivi: rekonstruiše se Dom zdravlja, u pripremi je kompletna modernizacija Osnovne škole u Apatinu, izgrađene su moderne jaslice, predškolske ustanove u selima se rekonstruišu po uzoru na onakve kakve viđamo po Zapadnoj Evropi. Gradimo savremena dečija igrališta, ali i osnovnu infrastrukturu poput rasvete, puteva i autobuskih stajališta. U planu je još mnogo toga. Sve sa ciljem poboljšanog kvaliteta života i stvaranja mesta u kojem ljudi žele da žive.
Kulturna dinamika Apatina se takođe menja. Gotovo da sedmica ne prođe bez nekog događaja: koncerta, izložbe, predstave. Za samo par meseci smo u našem gradu videli svetske zvezde, Amiru Medunjanin i Jovana Kolundžiju. Da Vam je pre 7 ili 8 godina neko rekao da se u Apatinu održavaju i noć muzeja i festival kraft piva i božićni vašari i pozorišni festivali; i da dolaze najpoznatiji srpski muralisti da ulepšavaju naš grad; i da najveće arhitekte naše zemlje projektuju gradski muzej – odmahnuli biste rukom.
Ovaj fokus na infrastrukturu, zdravstvo, školstvo i kulturu ne znači da smo zapostavili privredu i da se ne borimo svakodnevno da povećamo zaposlenost i standard. Ali „dovođenje fabrike“ je dugotrajan proces- Ipak, ima pomaka. Tekstilna i obućarska industrija je započela oporavak sa nekoliko novih pogona u našem gradu u poslednjih nekoliko godina. U saradnji sa Predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem pokušavamo da dovedemo jednog velikog investitora u Slobodnu zonu, i nadam se da ćemo uskoro imati lepe vesti. Takođe verujem da je vrlo blizu i sistemsko rešenje za brodogradilište, još jednog ranjenog giganta apatinske privrede.
Ali u današnjem svetu, samo ekonomija nije dovoljna. Nemačka štampa je puna članaka o Nemcima iz digitalnih industrija koji odlaze da žive u češka sela – u potrazi za mirom, netaknutom prirodom, dobrim uslovima života (i dobrom internet vezom). Novi Sad je prepun srpskih programera koji su se vratili iz Amerike jer su procenili da im je život kvalitetan i jeftin u ovom gradu, a da im posao neće patiti zbog toga. Mokrin, zabačeno banatsko selo tik uz granicu sa Rumunijom, dom je desetinama međunarodnih preduzetnika i programera koji odavde obavljaju svoje poslove na globalnom tržištu. To je samo jedan primer. Ljudi na kraju karijera, ili oni koji su zaradili dovoljno da ne moraju da razmišljaju o tome odakle obavljaju posao, danas imaju luksuz da biraju gde će živeti – na osnovu kvaliteta života, kulturnih sadržaja, lepote prirode, infrastrukture. Među tim ljudima je svakako i mnogo Apatinaca koji su danas uspešni širom Srbije i širom sveta.
Mi nismo univerzitetski centar i na tom polju gubimo ljude koji odlaze da se školuju – ali na drugim poljima možemo da se borimo. I rastućom privredom, ali i kvalitetom života i korišćenjem svih naših potencijala: geografskih, prirodnih, kulturno-istorijskih, kako bismo napravili poželjno mesto za dobar život. To je dugačak i težak razvojni put, ali je u 21. veku za nas kao malu opštinu, jedini mogući.
