“Samo ludi ljudi mogu da sviraju metal muziku na violončelu”
Posle bogate dvadesetogodišnje karijere, miliona prodatih ploča širom sveta i koncerata održanih u preko 40 zemalja, finski čelo sastav, Apokaliptika, zauvek se upisao u srca ljubitelja kvalitetnog zvuka. Beogradska publika moći će da uživa u njihovoj muzici besplatno i pod otvorenim nebom u okviru Noći muzike.
Četvrta po redu Noć muzike održaće se 30. avgusta na Ušću i deo je Klaud festivalske platforme. U 20 časova na scenu će izaći Simfonijski orkestar i Hor RTS-a, a onda scenu osvajaju Eik Topinen, Pavo Lotjonen, Pertu Kivilakso, Frenki Perez.
Sa Pavom Lotjonenom, jednim od čelista, porazgovarali smo o samom početku i razvoju čelo sastava Apokaliptika, sklopu klasičnog instrumenta i metal muzike, Metalici, osvajanju sveta, njihovom nastupu u Beogradu…
- Karijeru ste započeli obradama legendarnog benda Metalika, a onda ste uplovili u stvaranje svoje muzike. Nastupali ste po celom svetu, na najvećim pozornicama… Ceo svet vas zna, Metalika vas zna. Da li ste imali neku ideju pre više od 20 godina kada ste krenuli u ovu priču? Da li ste razmišljali o budućnosti, o tome da će vas ceo svet znati? Otkud kombinacija klasičnog instrumenta i metal muzike?
Samo ludi ljudi mogu da sviraju metal muziku na violončelu. Te 1993. godine bili smo studenti violončela, svirali u orkestrima klasične muzike, svirali u nacionalnoj operi… Ali, bili smo i veliki fanovi rok i metal muzike. Voleli smo Šostakoviča, ali i Slejera istovremeno. U našoj glavi muzika je muzika!
FOTO: Álvaro Manjon
Ni tada, a ni sada nemamo neki plan. Mi smo jedni od onih koji idu korak, po korak, slušamo naša srca, radimo stvari koje mislimo da su u redu. Nismo očekivali da nas čeka ovako nešto.
Za prvi album nam je trebalo oko 3.000 evra, i cilj nam je bio samo da vratimo te pare, ali… dogodilo se šta se dogodilo.
- Zašto naziv Apokaliptika?
To je došlo spontano.
Prijatelji smo dugi niz godina i još kao klinci želeli smo da sviramo nešto zanimljivo, nešto suprotno klasici. Ime Apokaliptika je došlo kada smo krenuli da snimamo prvi album. Nismo imali ime, a trebalo je da se štampaju omoti, pa smo morali nešto da izaberemo.
Prosto je samo izašlo to ime. Apokaliptika, Metalika, dobra je kombinacija.
Naš koncept je oduvek bio takav da samo sviramo, a ako prodamo 100 ploča, uspeli smo. Ako odradimo 5, 10 koncerata uspeli smo. Ali, umesto toga postali smo globalni.
Sviramo po celom svetu, 16 miliona albuma je rasprodato, 23 godina smo na sceni.
Život donosi različite stvari, nismo očekivali ovako nešto, ali smo vrlo rado prihvatili.
- Kako ste se osećali kada ste prvi put upoznali Metaliku?
Bilo je to 1996. godine. Iskreno nisam bio neki super fan Metalike, za razliku od ostalih koji su ogromni fanovi. Uprkos svemu tome to nam je bilo totalno nerealno. Ej, da mali sastav iz Finske upozna svoje velike idole.
Ali, kada smo ih upoznali uvideli smo da su i oni obični ljudi. Naravno, u našim glavama oni su veliki, ali su samo ljudi.
Momci iz Metalike su zaista neverovatni, imaju neverovatnu i dugogodišnju karijeru iza sebe.
- Šta vaša porodica, prijatelji, ljudi iz vašeg grada, profesori violončela… misle o muzici koju stvarate. Tada i sada?
Naš profesor čela bio je veoma otvorenog uma. Znali smo da na časovima sviramo Džimi Hendriksa sa profesorom. U neku ruku moramo i njemu da zahvalimo zbog svega. Znao je da smo dobri, i podržavao nas je, ali naravno bilo je i onih profesora koji i nisu bili toliko srećni zbog onoga što radimo.
Jedan naš stari profesor čela, pravi gospodin koji je imao turneje po celom svetu, svirao sa svima redom… E, pa on je bio, na neki način, protiv nas, ali pre 20 godina.
Verovali ili ne, ovog leta nas je zvao da sviramo na jednom festivalu klasične muzike. Bio je oduševljen, rekao nam je posle nastupa “da ne razume našu muziku, ali da je energija neverovatna”. Ima 75 godina, i eto promenio je mišljenje, jeste da je prošlo više od 20 godina, ali…
Izgleda da smo promenili stav klasičara tokom svih ovih godina. Svašta se izdogađalo svih ovih godina. Sve više i više viđamo klasične instrumente u rok muzici.
- Da li postoje dani kada svirate samo klasičnu muziku? Šta najčešće svirate?
Vežbanje nam se isključivo svodi na sviranju klasične muzike. Meni je lično Bah najomiljeniji, zbog vežbanja prstiju. Nedavno sam svirao na venčanju svog prijatelja klasičnu muziku, dok Pert malo, malo pa ima nastupe klasične muzike.
- Da li ste razmišljali o tome da održite koncert klasične muzike ili da objavite album sa samo klasičnom muzikom?
Mi naša dela smatramo rok delima, ali provlačimo i klasične motive. Pert je iskomponovao oratorijum, koji smo svirali na jednom muzičkom festivalu. I za oratorijum ne može da se kaže da je samo klasično delo. Mi prosto rušimo granice.
- Čini se da je sve manje i manje ljudi koji slušaju rok i metal muziku. Nove generacije sve više slušaju modernu muziku. Kako vi posmatrate taj novi trend i da popularnost rok i metal muzike opada?
Uff… Pa, metal i rok gotovo da ne postoje više. Metal se i nekako drži, ali je baš u opadanju u ovom trenutku. Ima metal festivala širom Evrope, ali u medijima i na radio stanicama metala nema. U Americi rok i dalje snažno živi, a donekle i metal. Ima dosta radio stanica sa ovim žanrovima, mediji pišu…
FOTO: Adina Scharfenberg
U Evropi je pop muzika dominantnija u ovom trenutku. Čak i ja volim pop muziku, nisam samo metalac.
- Da li ste upoznati sa srpskom muzikom? Da li znate za 2Chellos? Šta mislite o njima, da li ste ih upoznali…
Ne poznajemo toliko srpsku muzičku scenu, ali za 2Chellos znamo. Mislim da su kao klinci slušali našu muziku i kako mi to radimo (smeh). Oni su prosto spektakularni violončelisti, i to što rade rade i te kako dobro. Profesionalni su, kvalitetni… Srećan sam što su uspeli.
Zanimljivo je to da smo nakon drugog ili trećeg albuma odsvirali nešto pesama od AC/DC, ali nismo želeli da njihovu muziku guramo i snimamo. Nisu nam prosto teški za sviranje, tako da nismo ni želeli da snimimo “Thunderstruck”, iako je bila i te kako popularna stvar još onda. Ali, eto, dobro je što je to snimio 2Chellos.
Ponosni smo na sve ono što smo stvorili, postigli… Kroz koju god zemlju da prođete možete naći neki čelo sastav koji svira rok muziku. Bilo je pre nas nekih bendova koji su stvarali rok muziku na sličan način, tako da nismo bili prvi. Ali, u metal muzici jesmo.
- Kada pogledate iza sebe, da li biste nešto promenili u svojoj karijeri? Da li biste nešto uradili drugačije?
Naravno. Tona stvari je mogla biti drugačije odrađena, ali ne brinem se toliko oko toga. I mi smo ljudska bića, ne bi trebalo da se opterećujemo stvarima koje smo već uradili. Treba da idemo napred, a ne da se osvrćemo na prošlost. Ponosan sam, čak i na one glupe stvari koje smo radili.
- Objavili ste veliki broj albuma, ali poslednji ste izdali 2015. godine. Kada ćete obradovati svoje fanove sa novim stvarima?
Pa, spremamo našim fanovima novi album. Gotov je. Biće pušten u prodaju januara sledeće godine. Samo instrumentali, prava umetnost. Ali, imamo i u planu da u toku sledeće godine izdamo i neke singlove, sa operskim pevačima. Ja bih naša dela nazvao vizuelnom muzikom za mozak. Samo treba zatvoriti oči, prepustiti se, uživati i otići na put.
- Koliko je teško biti muzičar?
U poređenju sa ostalim poslovima, moj posao je prelak. Moja supruga je advokat, to je stvarno težak posao. Nikad u životu, ni u snovima ne bih mogao da se bavim nekim takvim poslom.
Veoma sam srećan što sam muzičar. Turneje, putovanja širom sveta… samo da ne sedim u kancelariji od 9 do 17 časova. Ja prosto volim da budem na sceni i sviram dobru muziku, da mi se devojke smeju, da im namigujem… (smeh) Naravno, postoje i u našem svetu problemi,.
- Svirali ste već nekoliko puta u Srbiji. Koja su vam sećanja? Šta vam se navjiše sviđa u našoj zemlji?
Svirali smo baš davno kod vas. Bilo je leto, lepo vreme, sunčano… Ljudi su fantastični. Jedna od boljih prijateljica koja živi u Finskoj je iz Beograda. Tako da dosta znamo o Srbiji. Probali smo domaću hranu, rakiju…
- Čuli smo kako svirate “Bože pravde”. Da li ćete to ponovo odsvirati?
Videćemo. Ako ponovo budemo naučili da sviramo. (smeh)
- Kako se osećate povodom predstojećeg nastupa u Srbiji? Šta ćete svirati?
Imali smo već slične koncerte u Helsinkiju i prelep je osećaj. Ali, sviđa mi se to što je nastup na otvorenom, što se ne naplaćuju karte, što će biti ljudi svih uzrasta.
Ako simfonijski orkestar bude svirao neke pop stvari, mi ćemo vam odsvirati nešto tvrdo na samom kraju. Biće to dobar rok šou. Uvek je dobro doći kod vas.
- Da li imate nekih rituala pred koncert?
Pa, imamo tradiciju da dva minuta pre nego što izađemo na scenu vrištimo i pevamo nešto najgluplje što nam u tom trenutku padne na pamet. (smeh)
- Da li imate neku poruku za svoje fanove u Srbiji?
Pa, nemam. Ali, u jedno sam siguran, a to je da ćemo zajedno stvoriti nešto magično 30. avgusta. Muzika spaja.
Nikolija Košak/nikolija.kosak@telegraf.rs
