“Nekako sam ceo običaj doživljavao jako lično, pošto je momak koji je stradao bio samo godinu dana stariji od mene”, piše etnolog Aleksandar Repedžić, i objašnjava kako izgleda običaj raskidanja crne svadbe.
Imao sam tu sreću da odmah nakon položenog prijemnog ispita na Filozofskom fakultetu na odeljenju za etnologiju i antropologiju krenem na terenska istraživanja. Tada, 2004. godine, još uvek nisam znao kako izgleda antropološki teren i kako bi trebalo voditi razgovor. Imao sam više pitanja nego odgovora, ali sam jedva čekao da krenem u istraživanje.
Tih godina radio sam kao saradnik Muzeja u Majdanpeku. Do tada sam radio na svega nekoliko upitnika sa informatorima na terenu, učio kako se pravilno radi transkript, i posmatrao neke od vlaških običaja koji su bili zabeleženi na VHS trakama. Pošto sam delom Vlah jezik mi nije bio stran, kao ni običaji koje sam do tada posmatrao.
Početkom avgusta 2004. godine dobio sam poziv za teren u selu Rašanac koje se nalazi u opštini Petrovac na Mlavi – radilo se o raskidanju crne svadbe. Do tada sam samo čuo za ovaj običaj ali ga nikada nisam video. Znao sam i da je zabeležen tokom devedesetih godina u selu Mustapić i to je bilo moje celokupno znanje o samom običaju.
Rano ujutru krenuli smo putem Rašanca, put nas je vodio od Majdanpeka preko Kučeva i Kučajne do Petrovca i Rašanca. Terenska istraživnja radili smo u saradnji sa kustosima Narodnog muzeja u Požarevcu koji su nas dočekali u selu.
Stigli smo pred kapiju okićenu cvećem, onako kako je to običaj za svadbu. Ušli smo u kuću i upoznali se sa roditeljima nastradalog momka kome je raskid crne svadbe priređen. Tada još uvek nisam znao o čemu se tačno radi.
Kolo je trajalo dugo
Porodica nam je objasnila da je njhov jedinac nastradao pre godinu dana, tačnije da se udavio u Borskom jezeru. Na pitanje zašto se priprema raskid crne svadbe objasnili su nam da je baka preminulog usnila da se on na onom svetu oženio ali je bilo potrebno da i na ovom svetu bude oženjen. Međutim, sada je prošlo godinu dana, i devojka koja je pristala da mu na ovom svetu bude žena, više nema obaveze; ne mora više da mu bude verna i može da nađe dečka.
Bilo je isto kao i na svakoj svadbi samo što se umesto povika i smeha mogao čuti samo plač i narikanje.
Devojka sa kojom je bio u vezi u trenutku kada je stradao nije htela da prihvati ovu obavezu, to je učinila njegova najbolja drugarica.
Osetio sam veliki naboj emocija, nekako sam ceo običaj doživljavao jako lično, pošto je momak koji je stradao bio samo godinu dana stariji od mene. Gledao sam sa koliko je ljubavi i pažnje pripremljen svaki deo običaja, svaki detalj…
Moj tereneski zadatak bio je da diktafonom snimim svaku izgovorenu reč njegove majke, bake, namenjivanje i da ispratim celokupan običaj.
Ispred kuće okupili su se muzičari koji su svirku započeli zvukom trube i pesmom tužne melodija od koje su me prolazili žmarci. Povorka i kićeni “svatovi” krenuli su ka centru sela, a odatle ka groblju. U povorci su bili barjaktar, mlada, muzičari, svatovi, mnogobrojna rodbina, prijatelji i mi terenski radnici koji smo došli da zabeležimo običaj. Bilo je isto kao i na svakoj svadbi samo što se umesto povika i smeha mogao čuti samo plač i narikanje.
Stigli smo do groblja. Barjaktar je tada položio barjak na spomenik, a zatim ga polomio i tu ostavio. Nakon namenjivanja, vratili smo se kući. Tamo se nastavilo sa pripremanjem pomane i namenjivanjem hrane za pokoj duše stradalom. Kada je bilo gotovo ponovo se začuo zvuk trube i započela je dobro poznata melodija vlaške četvorke. Svi su ustali od stola i počeli da igraju. Baka stradalg držala je u ruci kandilo i okadila kolo tri puta. Kolo je trajalo dugo, a kada su muzičari prestali da sviraju baka je rekla da je crna svadba raskinuta, i u tom trenutku svi su prestali da igraju i vratili su se za sto.
Nakon ovog terenskog istraživanja, nikada više nisam imao priliku da vidim raskid crne svadbe, niti da čujem da se u nekom selu desila crna svadba. Bila je to moja prva i poslednja crna svadba.
Danas, nakon toliko godina od mojih prvih terenskih istraživanja, u velikom broju novina, internet portala, žute štampe, nailazio sam na svakakve naslove, od novinara koji nikada nisu prisustvovali ovom običaju a pisali su o njemu iz prvog lica, lepili su razne etikete, pa tako danas uz ovaj običaj možete naći reči, kao što su bizaran, najjeziviji, bolestan… Opisivani su delovi crne svadbe koji ne postoje, na primer da se igra oko kovčega ili da majka predvodi kolo oko mrtvog tela. Time je načinjena velika nepravda prema jednom delu stanovništva naše zemlje koji neguje svoje običaje i tradiciju. Na taj način etiketirana je kultura jednog naroda.
Običaj rasprostranjen širom Rimskog casrtva
Ukoliko se vratimo na literaturu videćemo da se “crna svadba” i venčavanje za pokojnika pominje i u Maškonovoj “Istoriji Rima” da je taj običaj bio rasprostranjen širom Rimskog carstva i kao takav opstao je do danas.
Ukoliko se osvrnemo na mitove i legende stižemo do Orfeja i Euridike, gde je on upravo pesmom vraća iz sveta mrtvih.
Crnu svadbu treba posmatrati kao deo nematerijalnog kulturnog nasleđa jednog naroda koji je opstao u onom svom starom paleoevropskom obliku nepromenjen.
Slična je situacija i sa običajem “stvaljanja u pesmu pokojnika”, odnosno o baladama koje su prisutne kod Vlaha, a o vlaškoj magiji i “strndžanju” i da ne govorim.
Situacija se u mnogo čemu promenila od mojih prvih terenskih dana, što zbog ekonomske situacije, što zbog političkih promena, što zbog ubrzanog razvoja moderne tehnologije. Stari običaji se modifikuju i menjaju, jezik se zaboravlja iščezava, jedna kultura koja neguje svoje stare običaje – nestaje, a da toga skoro nismo ni svesni.
Autor: Aleksandar Repedžić, etnolog i autor bloga Etnolog
Preuzeto: nationalgeographic.rs
