Bahato, samoživo ponašanje nije rezervisano samo za tinejdžere, veoma često se loši maniri i nedopustivi ispadi se dešavaju deci u svim školskim uzrastima, pa i mlađima. Zašto se ovo dešava u vremenu kada roditelji nikada nisu bili posvećeniji svojoj deci?
Neretko imamo priliku da vidimo klinca sa anđeoskim licem kako gura drugog i govori mu reči od kojih mi, odrasli, pocrvenimo. Nažalost, za mnogu decu učtivost je strana veština kao i razumevanje japanskog. Neverovatna stvar, s obzirom na to da većina odraslih, verovatno uključujući i njihove roditelje, uči da je važno poštovanje i lepo ponašanje. Iako skoro svi roditelji opominju svoju decu sa, “Toliko puta sam ti rekao da pozdraviš kada sretnemo nekoga!”, izgleda da to nema željeni efekat. Razlog je jednostavnan: deca ne rade ono što kažu mama i tata, već ono što rade.
Opšte mišljenje pedagoga i prosvetnih stručnjaka je da treba zapravo da se roditelji ponašaju ovako:
Ako ste dete slučajno udarili, nehotice ga povredili ili nešto pogrešili, važno je da se izvinite. Recite mu da time pokazujete drugoj osobi da vam je žao i pomažete da se oseća bolje, dok ispravljate svoju grešku.
Za svaku kritiku ili upozorenje potrebno je bar jednom pohvaliti dete, za dobru stvar koju je uradilo.
Ako se dete igra, nemojte ga iznenada prekidati, već ga 5 minuta ranije obavestite da će morati da dođe za sto, prekine igru.
Pozdravite ga ljubazno i osmehnite se, svaki put kada dođete kući ili kada odlazite. Ne škodi ni rukovanje ili zagrljaj. Objasnite mu da se to uvek radi kada sretnete nekoga koga poznajete ili kada odlazite.
Koristite magične reči “molim” i “hvala” što je češće moguće. Deca brzo nauče da je veća verovatnoća da će kada kažu „molim“ dobiti ono što žele.
