Po uspostavljanju nezavisne Srbije, sve spoljnopolitičke težnje srpskog naroda bile su usmerene ka povratku teritorija koje su predstavljale temelj srednjovekovne državnosti – posebno Raške oblasti i Kosova, te izlasku države na Jadransko more, a drugi cilj bio je oslobođenje srpskog življa koji živi izvan granica Srbije. Ovi ciljevi, iako nedovoljno precizni, davali su krila kako domaćem rukovodstvu, tako i srpskom seljaku, koji će na svojim plećima izneti sve borbe za konačnu slobodu. Evropske prilike početkom XX stoleća, išle su na ruku Srbiji, usled snažnih tendencija brojnih naroda ka stvaranju nacionalnih država.
Zamisao Garašanina, iz „Načertanija“, oživela je nakon Mladoturske revolucije i austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, kada je Kraljevina Srbija ustuknula pred habzburškom krunom i ideju oslobođenja prekodrinskih Srba na kratko stavila po strani, a okrenula se ka Kosovskom vilajetu, Metohiji, Novopazarskom sandžaku, Skopskom sandžaku i delovima Bitoljskog i Skadarskog sandžaka. Proklamovano je da politika Srbije treba da bude umerena političko-propagandna i kulturno-prosvetna aktivnost, kako bi se legalnim sredstvima ojačao duh naroda sa tih prostora. U evropskoj Turskoj došlo je do gušenja brojnih ustanaka, a u potlačenim narodima sve se više budio otpor, pa je tako, u cilju promene stanja, nastao Balkanski savez, koji su činile Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka.
Težnja za poboljšanjem uslova života Srba u okviru Otomanskog carstva bio je sasvim opravdan motiv u međunarodnoj javnosti za objavu rata Osmanlijama, što se i desilo oktobra 1912. godine, a istorija će ovaj oslobodilački rat upamtiti kao Prvi balkanski rat.
Ubrzo su izvojevane velike pobede, a srpska vojska pokazala je izuzetne sposobnosti, prodrevši do stare Srbije, Makedonije i izbijajući na more preko Drača. Ipak, upravo izbijanje na Jadran izazvalo je novu krizu na Balkanu, budući da je srpski izlaz na more značio ekonomsku samostalnost i nezavisnost, što nije odgovaralo Austrougarskoj. Pregovori među zaraćenim stranama završeni su Londonskim mirom, maja 1913. koji je iznedrio prvu nezavisnu albansku državu, dok je Srbija bila primorana da odustane od izlaska na Jadran. Ovaj mir doneo je Srbiji još jedan problem. Bugarska nije bila zadovoljna ishodom pregovora, budući da joj je pri stvaranju Balkanskog saveza obećano proširenje na jedan deo Makedonije, pod uslovom da se Srbija prostre do Jadranskog mora. Uz podršku Austrougarske, Bugarska je, bez prethodne objave rata, u junu iste godine pokrenula vojne operacije protiv Srbije, čime je označen početak Drugog balkanskog rata. Nakon nekoliko meseci borbi, sklopljen je mir u Bukureštu i ratovi su utihnuli.
Srbija je nakon ova dva brzopotezna rata ispunila samo deo svojih ciljeva, ali su vojničke pobede ogrejale srca brojnih prekodrinskih Srba, koji su sa velikom zebnjom držali oči uprte u svoju maticu. Novi rat se nazirao.
