Napoleonovi neprijatelji su se 1814. godine okupili u austrijskoj prestonici kako bi nacrtali novu mapu kontinenta i stvorili sistem koji će trajati čitav jedan vek.
POŠTO JE NAPOLEON 1814. godine poražen i izgnan na ostrvo Elbu, širom Evrope se postavilo pitanje – da li će stari politički poredak i granice koje su tokom više od dve decenije ratovanja izmenjene, biti i obnovljene? Stoga su se 1. novembra 1814. godine u austrijskoj prestonici sastali Bonapartini protivnici.
Ravnoteža snaga
Na kongresu koji je trajao do 9. juna 1815. godine su učestvovali predstavnici svih evropskih zemalja, a među prisutnima glavnu reč su vodili – britanski predstavnik lord Kestlerej, austrijski kancelar Кlemens fon Meternih, francuski ministar Šarl-Moris de Taleran i ruski car Aleksandar I – čija je vojska bila ključna u pobedi nad Napoleonom.
Kako je Meternih u teritorijalnim težnjama Pruske i Rusije video pretnju svojoj zemlji, delio je Kestlerejevu viziju Evrope u kojoj nijedna sila ne bi mogla da dođe u poziciju da se takmiči sa drugom. Što se tiče Talerana, njegov nedostatak skrupula koji mu je omogućio da bude Napoleonov ministar spoljnih poslova i da se nakon njegovog pada zadrži na istoj poziciji, sada je omogućio Francuskoj da zadrži svoje granice gotovo istim kao što su bile u periodu pre 1792. godine. S druge strane Aleksandar I je poželeo da svom carstvu pripoji celu Poljsku, koja je 1795. godine bila podeljena između Rusije, Pruske i Austrije.
U cilju raspodele političke moći na kontinentu i stvaranja ravnoteže koja bi garantovala trajni mir, učesnici su morali da pristanu na kompromise oko teritorija – čiji je broj stanovnika pažljivo izračunavala statistička komisija kako bi se nadoknadili gubici.
Nova Evropa
Suočena sa protivljenjem Velike Britanije, Austrije i Francuske, Rusija je u januaru 1815. godine odustala od pretenzija na celu Poljsku. Ali je dobila veliki njen deo kao i Finsku – otetu od Švedske, zemlju koja je nadoknađena inkorporacijom Norveške.
S druge strane, Pruska je dobila dve petine Saksonije i uz to skoro celu levu obalu Rajne, dok je Austrija pripojila Lombardiju i Veneto. Na ovaj način su Pruska i Austrija postale bedem koji stoji naspram velikih sila u kontinentalnom delu Evrope, za koje se Velika Britanija plašila da će popuniti vakuum koji je Francuska ostavila za sobom.
Do 1914. godine granice unutar Evrope koje su ugovorene sastankom u Beču, menjane su samo dva puta – u Italiji 1861. godine i u Nemačkoj 1871. godine. Istoričari su mišljenja da se upravo na osnovu ove činjenice najbolje vidi da je ovaj kongres, u stvari, obezbedio mir i stabilnost ne obazirući se na prava naroda ili na demokratiju.
