Nacrt zakona Evropske unije o lancima snabdevanja predviđa da firme moraju da se pobrinu da i njihovi dobavljači iz trećih zemalja poštuju ljudska prava. Nemačka vlada, međutim, taj nacrt zakona pokušava da razvodni.
Požar u fabrici tekstila u Pakistanu 2012. užasnuo je čitav svet: u plamenu je poginulo gotovo 300 ljudi, većinom žena, koje su uglavnom šile za nemački tekstilni diskont KiK.
Otada se u Nemačkoj i Evropskoj uniji stalno vode rasprave o tome kako firme mogu da se obavežu na zaštitu ljudskih prava u svim fazama proizvodnje, uključujući i onaj deo koji se odvija u zemljama u razvoju.
S takozvanim Zakonom o lancu snabdevanja, Evropska komisija sada želi da prisili firme iz EU da pažljivije kontrolišu uslove rada u proizvodnji u svojim globalnim lancima snabdevanja, kako bi sprečile kršenje ljudskih prava ili standarda zaštite životne sredine u cilju povećanja profita.
Zvanično, nemačka vlada je najavila podršku predlogu Komisije. Ministar rada Hubertus Hajl (SPD) izjavio je sredinom oktobra da će se svom snagom “pozabaviti tom temom”. U koalicionom sporazumu vladajuće stranke izrazile su podršku “efikasnom zakonu o lancima snabdevanja unutar EU”.
Međutim, interna dokumenta nadležnih nemačkih ministarstava, do kojih su ekskluzivno došli novinari istraživačkog TV-magazina “Monitor” koji se emituje na prvom programu javnog servisa ARD, daju drugačiju sliku. Poverljiva dokumenta otkrivaju da nemačka savezna vlada pokušava da razvodni nacrt zakona u ključnim tačkama.
Takav je slučaj recimo kada se radi o propisima o građansko-pravnoj odgovornosti trgovačkih društava. Nacrt Komisije predviđa da žrtve kršenja ljudskih prava ili ekoloških šteta ubuduće mogu da podnesu zahteve za naknadu štete pred evropskim sudovima. Za to bi kao dovoljan razlog trebalo da bude npr. nemar. To bi trebalo da bude jak instrument koji ima za cilj da navede firme da se brinu o poštovanju standarda ljudskih prava i zaštite životne sredine u svojim lancima snabdevanja.
“Sigurno utočište” za firme
Međutim, udruženja poslodavaca su protiv. Ona traže ublažavanje propisa o odgovornosti, recimo kroz takozvanu klauzulu o “sigurnoj luci”. To je propis koji pod određenim uslovima bitno smanjuje odgovornost firmi. Prema toj uredbi, preduzeća bi, na primer, mogla svoje proizvode ili globalne proizvodne procese da sertifikuju kao “besprekorne” od strane spoljnih kontrolora.
Onda bi pojedine firme mogle da budu pozvane na odgovornost samo ako se može dokazati grubi nemar ili namera. To predstavlja jasno ublažavanje propisa o odgovornosti, a to sada podržava i nemačka vlada. U jednoj internoj direktivi ona se zalaže za uvođenje “klauzule o sigurnoj luci”.
Poslanik u Evropskom parlamentu Rene Repasi (SPD) optužuje nemačku vladu da želi praktično da potkopa jedan od najvažnijih instrumenata Zakona o lancima snabdevanja EU, jer je gotovo nemoguće dokazati da je neka firmi bila svesna kršenja ljudskih prava (recimo prilikom vađenja sirovina na početku lanca snabdevanja) i da je to namerno ignorisala, smatra Repasi. Taj poslanik se Evropskom parlamentu zalaže za strog i efikasan Zakon o lancima snabdevanja i naglašava da ne može da razume zahteve svojih stranačkih kolega u Berlinu – pogotovo zato što su se sertifikati koji smanjuju rizik od odgovornosti u prošlosti često pokazali kao problematični.
Katastrofe – usprkos certifikatima
Čak su i firme u kojima su se poslednjih godina dogodile neke od najvećih katastrofa imale te sertifikate. I zgrada fabrike tekstila “Rana Plaza” u Bangladešu, koja se srušila 2013. godine, bila je, recimo, zvanično pregledana i sertifikovana. Tada je život izgubilo više od hiljadu ljudi. Takođe, godine 2019. pukla je brana u jednom rudniku u Brazilu, usmrtivši više od 210 ljudi – a tu branu prethodno je testirao nemački “TÜV Süd”.
Armin Paš, koji radi za humanitarnu organizaciju “Misereor”, kritikuje to što fabrike mogu da koriste sertifikaciju kako bi prenele sopstvenu odgovornost na spoljne aktere. Pritom sertifikatori često rade po nalogu upravo tih firmi. Velika je opasnost, naglašava Paš, da se tako izdaju takoreći “naručeni sertifikati”.”To je velika rupa u zakonu i velika prepreka za one koji su pogođeni ako žele da tuže i traže odštetu”, kaže Paš.
Pritom je to samo jedan od primera kako nemačka vlada pokušava da promeni nacrt zakona EU o lancima snabdevanja u interesu poslodavaca. Drugi se odnosi na takozvanu analizu rizika.
Otvoren put za kršenje ljudskih prava
Evropska komisija želi da u budućnosti obaveže firme da tačno utvrde gde u njihovim lancima snabdevanja postoji opasnost od ozbiljnog kršenja ljudskih prava. Tamo gde je rizik naročito visok, firme bi trebalo da nešto učine. No, nemačka vlada predlaže važnu promenu u toj analizi rizika. Ona želi da se prilikom takve analize u obzir uzmu pre svega rizici na koje firme “mogu da utiču”. To bi moglo da dovede do toga da analize rizika uglavnom ostanu samo mrtvo slovo na papiru.
Naime, ako se rizici “u početku zanemare”, nastala šteta trebalo bi da se smatra kao “nepredvidljiva i neizbežna”. A rezultat bi bio sledeći: firme se ne bi smatrale odgovornim za takve nepredvidljive rizike. Nemačka vlada time faktički ostavlja preduzećima na raspolaganje da odlučuju za šta su odgovorna, a za šta nisu, kaže Viola Volgemut iz organizacije “Grinpis”. „A to znači potpuno potkopavanje ovog zakona.”
Nemačko Ministarstvo rada nije želelo da komentariše interna uputstva u kojima se nalaze zahtevi Vlade.
Socijaldemokrata i poslanik u Evropskom parlamentu Repasi nada se da ti predlozi neće biti prihvaćeni. U protivnom, Zakon o lancima snabdevanja EU postao bi, kaže, “tigar od papira”. I zaključuje: “Na taj način ne može da se vodi borba za ljudska prava i zaštitu životne u lancima snabdevanja.”
