Jako je važno razlikovati potrebe i želje. Kao što su telu potrebni vitamini i minerali, tako su i detetu potrebno da bude viđen i doživljen, da ima osećaj sigurnosti. Dakle, kada dete traži te stvari, postoje razlozi zbog čega to treba i da dobije i tu nema kompromisa.
Međutim, želje su nešto sasvim drugo, i one detetu mogu i ne moraju da se ispunjavaju. I neizbežna je i neophodna, čak poželjna, situacija kada detetu nećemo moći ili nećemo želeti da ispunimo određenu želju. I onda dolazi ključno pitanje: kako se nosi sa detetom kojem smo postavili granicu uskrativši mu neku želju?
Važno je znati da roditelj u tom trenutku ima posla sa “sistemom” koji je nedovršen, koji se tek izgrađuje i da dete nema kapacitet za proradu frustracije koja je nastala kada ste mu rekli “ne”. Za dete je to ogromna katastrofa jer je to prvi ili prvih nekoliko puta u životu da mu se događa da nešto ne može i još uvek nije ovladalo veštinom prihvatanja neprihvatljivog.
U detetu se aktivira silan bes i onda ono pokušava da probije granicu i ulazi u jedan kompleksan proces revolta, protesta, bunta, besa, tuge, plakanja… Ključno je da roditelj u tim situacijama bude facilitator tog procesa.
Nažalost, kod nas se još uvek smatra da dete zbog takvog ponašanja treba da bude kažnjeno, a ne shvata se da je to prirodni proces u razvoju mozga.
Detetu je potrebno iskustvo prolaska kroz frustraciju, što je veoma bolno i teško stanje za dete, ali od kvaliteta tog procesa zavisi koliko će dete kasnije kroz život imati kapacitet da prolazi kroz frustracije koje će mu se neminovno dešavati.
Deca koja su prošla kroz proces adaptacije uz roditelja koji je bio podržavajući izrastu u osobe koje imaju kapacitet da se nose sa frustracijama, na dobar način. Oni će znati da kroz sebe propuštaju i prorađuju, ako treba i isplaču, negativne emocije.
A u pozadini toga stoji neadekvatno roditeljstvo i neodrađivanje adaptacije kroz postavljanje granica.
Preuzeto: Yumama.com
