U današnje vreme, roditelji decu od malih nogu forsiraju da uče i budu što bolja u raznoraznim aktivnostima koje im nameću. Preopterećeni mališani svaki dan padaju sa stolica, naleću jedni na druge i udaraju u zidove, a pažnja im je veoma ograničena, a razlog je jednostavan – ne znaju kako da se igraju.
Jedna mama napisala je članak u Vašington post o tome kako je forsirala svoju ćerku još od vrtića.
– Još se sećam prvih dana u vrtiću moje najstarije ćerke. Očajnički sam želela da je stimulišem što je ranije moguće kako bi bila spremna za školu.
Upisala sam je u obdanište koje je naglasak stavljalo na učenje čitanja, pisanja i matematike. Kupovala sam joj posebne slagalice, zakazivala druženja sa vršnjacima, čitala joj svako veče pred spavanje, vodila je na časove muzike i plesa kao i u posete muzejima – Anđela Henskom.
Sa prijateljicama je u svojoj zaluđenosti ranim učenjem svog deteta organizovala i časove bojenja, brojanja, čak i sedenja! Sve je činila kako bi joj ćerka bila što spremnija za vrtić.
Henskom priznaje da je akademski uspeh njene ćerke postao njena opsesija.
– Jedino što sam sve radila naopako – priznaje ona. Ćerka joj je dobro prolazila na testiranjima, ali je propustila da stekne mnoge važne životne veštine.
– Otrežnjavajući trenutak bio je kad mi je vaspitačica rekla da mojoj ćerki učenje ide dobro, ali da joj nedostaju osnovne društvene veštine poput umeća deljenja sa drugima i čekanja na svoj red – priča Anđela.
Devojčice takođe nije umela da vlada svojim emocijama, bila je nervozna i imala opažajne probleme, a nije umela ni da se igra sama.
Ovo nije bio problem samo njene ćerke, već je postalo epidemija. Henskom je citirala direktorku jedne napredne predškolske ustanove koja već 40 godina radi sa decom: “Deca su danas prosto drugačija – lakše se iznerviraju i odmah zaplaču,” kazala joj je u intervjuu, dodavši da savremeni mališani svaki dan padaju sa stolica, naleću jedni na druge i udaraju u zidove, a pažnja im je veoma ograničena.
– To je jako čudno, nikada ranije nismo to viđali – primetila je direktorka, žaleći se da su, iako se u njenom vrtiću mnogo uči, pod stalnim pritiskom da smanje vreme za igru- na račun još više učenja!
Iako istraživanja pokazuju da je najbolji način učenja za malu decu – učenje kroz igru, vaspitači se sve više pretvaraju u učitelje koji, kada ne uče decu čitanju i računanju, pišu kilometarske izveštaje o akademskom napretku svojih štićenika.
Upravo je vreme do sedme godine, period kada je deci najpotrebnije da svakodnevno imaju puno fizičke aktivnosti i da im sva čula budu stimulisana, kako bi razvili jaka tela i jake umove. To se najbolje postiže igrajući se na otvorenom, po mogućstvu na terenu koji nije suviše ravan, predvidiv i lak za savladavanje.
– Ukoliko deca u predškolskom uzrastu ne provode dovoljno vremena napolju u slobodnoj igri i fizičkoj aktivnosti, učenje će kasnije biti otežano. Biće trapava, nesposobna da drže pažnju i kontrolišu emocije, rešavaju probleme i imaće teškoće sa opažanjem i komunikacijom. Upravo to je ono što se sada masovno susreće u školama – upozorava Henskom.
Umesto da danas lupamo glavu kako da ovim veštinama decu naučimo u školi na specijalnim časovima, trebalo je da im dozvolimo da ih sama steknu kroz igru, onda kada je tome bilo vreme. Kada bi mališani imali svakodnevno dovoljno prilike da se igraju na otvorenom sa vršnjacima, ne bismo danas morali da ih učimo tehnikama meditacije i specijalnim vežbama. Uštedeli bismo i mnogo vremena i mnogo novca. Samo je trebalo da im dozvolimo da budu deca.
– Za učenje će biti vremena kasnije. Deca u vrtiću moraju da se igraju! – zaključuje ona.
Preuzeto: srbijadanas.com
