Detinjstvo… Da li ikada zastanete da se zapitate kako se svet u kojem živimo promenio od momenta kada smo mi bili deca? Znate o čemu pričam, “dobra stara vremena”? Iako smo zahvalni na svemu što se dogodilo u zadnjih 20 i više godina – više tolerancije i novi pristupi vaspitanju, ne možemo, a da se ne zapitamo s vremena na vreme, kako ne bi bilo loše da prihvatimo jednostavna zadovoljstva iz naših ranijih dana i prenesemo ih na naše mališane u ovom brzom i tehnološki razvijenom svetu.
Kada smo mi bili mali, naši roditelji nisu bili ometeni zvonom mobilnih telefona. Nije bilo surfovanja po Instagramu, proveravanja email-ova, odgovaranja na poruke za vreme porodičnih trenutaka u dnevnoj sobi. Družili smo se kada smo bili mali. Danas, hteli mi to ili ne, manje je direktne komunikacije upravo zbog ovih stvari. Igrali bi se bezbrižno napolju. Setite se kako smo se satima igrali napolju, istražujući na našim biciklima, upoznavajući nove drugare u parku i dolezeći kući baš na vreme za večeru. Gledanje crtanih filmova bilo je nešto specijalno i to se radilo samo subotom ili posle škole. Sigurno se sećate onih Warner Bros crtaća koje su puštali u prepodnevnim časovima… Nikada nećete verovatno zaboraviti ni Petla Sofronija, čije je vreme bilo rezervisano svakog dana u 13h na RTS-u. Naši roditelji su nas slikali i morali su da idu do fotografskih radnji kako bi razvili fotografije. Imali smo kutije od cipela do vrha napunjenih albumima sa fotografijama. Sve komode i zidovi u našim stanovima i kućama, bile su natrpane uramljenim fotografijama, a jedini način da razgovarate sa nekim od ukućana bio je upravo razgovor licem u lice. Roditelji nam nisu slali poruke šta da im donesemo iz prodavnice, porodice su komunicirale međusobno jer nije postojalo drugog načina da to zameni.Pisali smo pisma, čestitke, pozivnice za rođendan i razglednice. Naše bake i deke su redovno dobijali naša pisma, a drugovi razglednice kada bismo išli na odmor. Ushićenje kada nam stigne pošta, neprocenjivo!
Na dugim vožnjama ili za večerom nije bilo tablet-a. Morali smo da ćaskamo za to vreme, nije bilo televizora u kolima, pa smo gledali kroz prozor i učili o prirodi.Nemam sto godina. I nisam stara. Možda staromodna. Možda ne idem u korak s vremenom, ali mi stvarno nedostaje to vreme. Vreme kada su deca bila – deca. Vreme kad su nas čuvale bake, tetke, komšinice, starije sestre…Vreme kada si bio faca ako imaš autić na baterije ili barbiku. Vreme klikera i skočica. Kaseta. Vreme u kome smo sami nameštali svoje krevete, sami brinuli o domaćim zadacima. Držali se za ruke u vrsti, radili, ali stvarno radili fizičko dva puta sedmično. Upisivali se jedni drugima u spomenare, nosili užinu od kuće, trčali na velikom odmoru. Bili znojavi, zadihani.
Nemam ja problem s ovim danas. Snalazim se. Plivam kako znam i umem. Živim svoj lični rijaliti. Imam dovoljno godina da umem da odaberem, znam šta mi se dopada, a šta ne. Imam i uspomene, lepe. Vredne, prave. Imam prijatelje. Nekoliko njih čak. Naša deca umesto prijatelja imaju pratioce. Na stotine, hiljade. Naša deca četuju umesto da pričaju, lajkuju umesto da vole i šeruju umesto da dele.Šta će oni pamtiti? Kakve će uspomene poneti u život? Koje će mirise pamtiti? O čemu će pričati svojoj deci jednog dana? Oni, koji nikada nisu ubrali jabuku, ni pomazili ždrebe? Ni gazili po zaleđenom potoku. Ni hvatali svice. Ni otkidali ledenice s oluka. Čak ni jeli sneg…
