U ravnici između Turske i Sirije, suočile su se dve vojske predvođene Aleksandrom Velikim i Darijem III. Ovo je priča o bici kod Isa.
JOŠ OD TRENUTKA kada je pokrenuo svoju kampanju protiv Ahemenidskog carstva 334. godine p.n.e., Aleksandar Veliki je nastojao da izazove direktan sukob sa Persijancima. Nakon pobede kod Granika, dok je 35.000 vojnika napredovalo kroz Anadoliju, osvajajući teritorije i oslobađajući grčke gradove od varvara bez većeg otpora – mladi vojskovođa je naišao na veliko iznenađenje. Darija, sa vojskom koja je premašivala 100.000 ljudi.
Do sukoba je došlo na najgoroj mogućoj lokaciji za obe zaraćene strane. Zahvaljujući izveštajima saznajemo da su se oba vladara našla usmerena ka uskoj ravnici širokoj oko tri kilometra. Njen središnji deo je bio presečen rekom Pajas i oivičen malim planinama sa jedne strane i morem sa druge. Drugim rečima, ovo je bila mišolovka u kojoj se rešavala sudbina Azije i Zapada.
Dobra vest za Grke i Makedonce bila je da su na tako malom prostoru mogli da nadoknade brojčanu superiornost Persijanaca, a samim tim je i rizik da budu okruženi neprijateljem bio minimalizovan. S druge strane, blizina reke je pešadiji otežavala napredovanje, ali i velika želja Darija III da se osveti za ponižavajući poraz u bici kod Granika.
Makedonski kralj je bio svestan da ga čeka težak zadatak. Zbog toga je svoju sudbinu poverio bogovima: noću je obavljao određene obrede u kojima je prizivao razna morska božanstva poput Tetide, Nereida i Posejdona. Istovremeno je pripremao strategiju i raspored svojih trupa na bojnom polju pokušavajući da maksimalno iskoristi orografiju u svoju korist. Čak se i kladio na veterana i komandanta grčke konjice na levom krilu Parmeniona, čiji cilj je bio da zaštiti bok koji se nalazio na granici sa obalom.
Taktika je bila sledeća – u centar je postavio makedonsku pešadiju koja je imala podršku grčkih hoplita, organizovanih u falangu, on sam je otišao na desno krilo, komandujući elitnom makedonskom pešadijom stacioniranom u podnožju planina. Odmah pored njega su se nalazili kopljanici i ostala konjica.
Dario je znao da je brojčano nadmoćniji, ali je smišljao taktiku sa oprezom jer je bio upoznat sa činjenicom koliko je dobar strateg Aleksandar. Postavio je korpus pešadije na svaki mogući brod na reci, a teško pristupačna mesta je ojačao ogradama. Njagov cilj je bio da natera Aleksandra da se bori za kontrolu nad rečnim prelazima, nadajući se da će to ostaviti makedonsku formaciju neorganizovanom i iscrpljenom. U međuvremenu, ahemenidska konjica je imala zadatak da probije neprijateljske linije na bokovima.
Aleksandar nezaustavljivo juriša ka Dariju III
Aleksandar je prvi naredio svojim snagama da krenu napred, rasporedivši ih po celoj dužini ravnice. Ostalo je zabeleženo da su Makedonci jurišali u boj i pevali ratne pesme koje su izazvali strah kod neprijatelja. Persijanci su reagovali tako što su svojom konjicom napali levu stranu, dovodeći Parmeniona u nezavidan položaj. Uprkos svemu, on je uspeo da održi bok kao što je i pešadija pružala otpor u centru.
Na desnoj strani, Makedonci su uspeli da razbiju persijsku formaciju i primoraju ih na povlačenje. Aleksandar je poveo svoje verne pratioce, a kraljevska konjica je krenula napred, sejući smrt i pometnju, prošavši kroz bok prvog persijskog reda. Кrećući se između redova, napredovali su u kosom pravcu, ka samom centru persijske vojske, za šta niko nije ni pomislio da može da se desi.
Iznenađena, konjica je opkolila kralja, štiteći ga od napada Makedonaca. Aleksandar je znao da bi pobedio u ratu ukoliko bi uspeo da ubije persijskog vladara. Suočen sa izborom Darije je odlučio da se okrene i pobegne ostavljajući vojsku usred borbe.
Pobeda na Isosu se smatra jednim od vrhunaca u vojnoj karijeri mladog Aleksandra. Ali ono što je izazvalo najveće divljenje je njegovo lično učešće u borbi. Ne samo da je znao kako da podstakne moral kod svojih ljudi, već je i ušao u borbu na čelu konjice sve dok nije stigao do Darija ne mareći za rizike. Neki od izvora tvrde da je bio ranjen mačem u bedro.
