Sredinom 19. veka u velškom selu, desetogodišnja devojčica postala je centar nacionalnog fenomena koji je podelio porodice, zajednice, pa čak i samu nauku. Njena priča je jedna od mnogih poznatih kao „devojke na postu“, mlade žene koje su mogle da prežive ne jedući uopšte i činilo se da žive samo od vazduha.
Sara Džejkob se misteriozno razbolela u februaru 1867, nekoliko meseci pre svog desetog rođendana. Nakon što je ležala bez svesti mesec dana devojka se oporavka, ali nije ni jela, niti pila, a njeni roditelji su se zakleli da je neće terati da jede.
Sara je bila jedna od nekoliko devojaka koje su zaplenile javnost tokom viktorijanskog perioda svojom čudnom sposobnošću da žive bez hrane tokom dužeg vremenskog perioda. Ove devojke su često nazivane „božjim čudima“ i smatrale su se neverovatno pobožnim. Videli su ih kao toliko čudesne da su ljudi dolazili sa svih strana da ih posete i obasipaju poklonima u nadi da će i oni biti blagosloveni religijskom moći devojaka.
Prvi ovakvi slučajevi datiraju iz 1600-ih godina kada su časne sestre i religiozne žene praktikovale gladovanje kao način imitacije patnje koju je Isus Hrist pretrpeo pre svog raspeća. Stanje je postalo poznato kao anoreksija mirabilis, nešto što je nekoliko svetica trpelo tokom srednjeg veka.
Nekoliko stotina godina prošlo je između tih slučajeva u srednjem veku i viktorijanskih devojaka poput Sare Džejkob.
Roditelji Sare Džejkob pokušali su da sakriju čudno stanje svoje ćerke, ali ubrzo su meštani koji su čuli za Sarinu priču pohrlili na porodičnu farmu Džejkob sa donacijama i poklonima za čudesnu devojčicu.
Sara Džejkob je postala nacionalna priča kada je lokalni vikar po imenu Evan Džons u februaru 1869. objavio pismo u Velšaninu o mladoj devojci koja nije pojela ni trunku hrane od oktobra 1867.
Stranci su otputovali na farmu Džejkobsa da svedoče o neverovatnoj devojci. Nadali su se da će njihove molitve biti uslišene tako što će se izložiti tajanstvenoj svetoj moći koja stoji iza Sarinog opstanka.
U martu 1869, uz dozvolu porodice Džejkobs, unajmljena su četiri „čuvara“ da dve nedelje danonoćno čuvaju izmučenu devojku. Ono čemu su svedočili kako su dani prolazili bilo je polako pogoršanje stanja Sare Džejkob dok je umirala od gladi. Otprilike u to vreme, iskustvo umiranja od gladi nije bilo neuobičajeno, jer je glad zahvatila Ujedinjeno Kraljevstvo.
Nakon dve godine bez hrane, Sarino zdravlje je počelo da se ruši. Lekari su molili Sarine roditelje da je nateraju da nešto pojede, ali su oni i dalje odbijali to da učine. Sara Džejkob je umrla od gladi nekoliko dana kasnije. Njeni roditelji su osuđeni za ubistvo iz nehata. Tek nakon njene smrti, posmatrači su shvatili da je Sara preživljava jedući malu količinu hrane, ali u tajnosti.
Sara Džejkob nije bila jedina koja je izgladjivanjem privukla nacionalnu pažnju u viktorijanskom periodu, ali je bila jedna od najpoznatijih i najubedljivijih.
