Kada je preslatki Luka Milić (6) iz Sombora rođen, bio je prava radost za čitavu svoju porodicu. Mirno odrastanje, u njegovoj trećoj godini života, prekinuo jedan nesrećni događaj. Luka je od potpuno zdravog deteta postao dete sa teškim oblikom invaliditeta.
O njemu brine samohrana majka Biljana Vasić, koja i pored svih teškoća kroz koje prolazila i sa kojima se trenutno suočava, gaji nadu da će njeno dete uspeti da se oporavi.
– Samohrana sam majka dva dečaka. Moj mlađi sin Luka, do pre tri godine je bio potpuno zdravo dete. Međutim, dogodila se nesreća kada je kolega, koji me nije ni pitao da ga uzme na splav, uzeo njega i još jednu devojčicu, da ih provoza na skuteru. Pali su u vodu, čoveku je puklo srce, moj Luka je potonuo sa njim. Greškom doktora, Luka nije intubiran, zaboravili su, a da je intubiran sad bi bio zdrav – počinje priču Biljana.
Kako kaže, Luka je na putu za Sombor umro, da bi ga posle pola sata oživeli.
– Onda smo sedam meseci proveli u Novom Sadu gde je dodatno uništen. Rekli su mi da dete stavim u ustanovu, da od njega ništa neće biti, da mu je mozak skroz mrtav. Pustili su me posle sedam meseci kući i od tada ne odustajem od Luke. Svašta radimo za bilo kakav oporavak. Bio je već na matičnim ćelijama u Novom Sadu, svaki dan ima fizioterapeuta, bio je na rehabilitacijama… Sad je dobio novu šansu za matične ćelije u Turskoj, na računu imamo oko 16.000 evra, a potrebno nam je za sada 21.000 – kaže Biljana.
Napredak, ipak, postoji, iako je spor.
– Luka je bolje, magnet glave pokazuje da mu je mozak 50 procenata bolji, iako se na njemu konkretno ne vidi. On je i dalje sto posto invalid, ne hoda, ne jede, hranim ga preko stomaka. Od kad se sve to dogodilo, kod kuće sam sa njim, nisam u mogućnosti da radim. Kad stignem, bavim se humanitarnim radom, pomažem socijalno ugroženim porodicama u Somboru i okolini, pa mi je to jedna vrta “izduvnog ventila” – priča nam Biljana i dodaje:
– Ni sama ne znam kako sam sve prošla bez ijedne tablete, bez psihijatra, bez ičega, sama sam se izborila. U početku mi je jako bilo teško, ali valjda ta sama vera u njega i ta ljubav su me vukle napred. Svi su mi rekli da bi retko ko preživeo sve ovo. Teško mi je i dalje. Gledam dete koje je bilo zdravo, a sad je sto posto invalid. Verujem u njega i u to da će jednog dana, pa makar i za 15 godina, biti dobro.
Luka je dobio šansu lečenjem matičnim ćelijama u Turskoj, iako ne postoje garancije da će njegovo izlečenje biti potpuno.
Pomozimo Luki!
