Asertivnost je oblik ponašanja u kome dominira samopouzdanost. Asertivnost je i veština koja pomaže osobi da se adekvatno (pravilno) postavi u očuvanju sopstvenih prava, a da ne naruši tuđa prava, da bez nelagodnosti ispolji sopstvena osećanja, te da dostigne svoje ciljeve i interese. Nizak nivo asertivnosti se ispoljava kroz defanzivno ili agresivno ponašanje. U stručnoj, psihijatrijskoj literaturi, nizak nivo asertivnosti se uglavnom povezuje sa socijalnom fobijom.
Živeti pod pritiskom današnjice, priznaćete nije lako. Ogroman broj ljudi se nalazi stalno pod stresom. Većina njih je u neprekidnom kontaktu sa drugim osobama, bilo da se radi o poslovnim prijateljima, kolegama, komšijama, članovima porodice i sl. U slučaju nastanka konfliklnih situacija tokom susretanja sa ljudima, dobre komunikacione veštine su od neprocenjive važnosti. Konflikti su veoma čest uzrok stresa, ali ako smo vešti u prevazilaženju konflikta, veći deo posla u borbi protiv stresa je obavljen.
Pa, reći ćete — lako je to kazati, ali kako to postići i uraditi?
Šta treba da uradim, s obzirom da se uvek povučem da ne bi došlo do još većih komplikacija? Ne umem da kažem “ne” jer mislim da bi se moji prijatelji naljutili na mene. Ili, da zamolim nekog da ne radi ono što mi smeta jer bi ga uvredio. Kako da kažem partneru da me je njegovo kašnjenje na večeru povredilo, možda će me nakon toga napustiti. Svi će pomisliti kakvo sam ja džangrizalo, ako reklamiram dovoljno ne ispečenu šniclu u restoranu, iako ne mogu takvu da pojedem.
Ono što zaostaje posle ovakvih sitaucija u kojima nam je ponestalo samopouzdanja, je gorak ukus nezadovoljstva i razočaranosti. Osećate se loše, napeto i neraspoloženo. A ono što je najbitnije — niste dobili ono što ste želeli i što vam s pravom pripada. Izgubili ste puno, a najpre sebe i svoju ličnost.
Neko drugi bi to pokušao da razreši na sasvim suprotan način. Vikao bi, posvađao se, lupio rukom o sto, napravio scenu. I ova krajnost u ponašanju dovodi do veoma neprijatnih osećanja, ali sada izazvana u drugoj osobi – u sagovorniku. Krajnji rezultat je ipak poražavajući za samu agresivnu osobu, s obzirom da se agresijom ne rešavaju konflikti već se samo produbljuju, dok se u sagovorniku izaziva agresija. Negativni učinak agresije je i to što dovodi i do odbacivanja od strane drugih.
Pored ove dve krajnosti u ponašanju, neki ne vide druge mogućnosti, te i rešenje za konfliktne situacije. Upravo je to pogrešno. Boljeg rešenja, naravno, ima i zove se asertivnost. I ono što je najvažnije, ako je nemamo u svom repertoaru ponašanja možemo je naučiti. Ova veština nam može pomoći da kvalitetnije živimo. I još važnije – da se bolje osećamo.
Kako postati asertivan?
Najpre, prvo i osnovno – budite pozitivni i izbegavajte pesimistička očekivanja. Kažite sebi – ako pokušam imam šanse da uspem, ako ne pokušam — šansa je izgubljena, odnosno nema je. To ponajpre važi za odluku da pokušate da se promenite i postanete samopouzdaniji i odlučniji, a zatim i za sva ostala stremljenja u životu.
Sledeće, potrebno je da prihvatite činjenicu da i VI IMATE ODREĐENA PRAVA kao i drugi ljudi oko vas. Recimo, imate prava da odbijete nerazumne zahteve, da iskažete svoje mišljenje iako je u suprotnosti sa drugima (jer imate pravo na mišljenje), imate pravo da pogrešite (jer niko nije nepogrešiv) i da to automatski ne znači da ste večiti gubitnik. Takođe, imate pravo da zahtevate od drugih da promene svoje ponašanje kao i oni od vas. Ako to ne činimo, ne dozvoljavamo drugima da saznaju šta nam (ne)prija i da, eventualno, ubuduće promene svoje ponašanje. Imate pravo da kažete: “Ja to ne razumem, “Ja to ne znam”, “Ja to ne želim”, jer je to normalno za svakog čoveka, čak i za najkvalitetnije među nama. Treba da prihvatimo sebe onakve kakvi smo, i da ne očekujemo da budemo idelani, JER TAKVI NE POSTOJE!
Sledeće šta treba naučiti je kako izgleda, kako se ponaša i kako komunicira samopouzdana osoba. Rečenica koju izgovorite može biti po svom sadržaju puna samopouzdanja i odlučnosti, ali ako je izgovorite tihim, monotonim glasom, sa pogledom uprlim u pod, pognuti, izgubiće svu snagu i jačinu koju nosi u sebi. Ako izgovarate ozbiljne zahteve upućene sagovorniku, morate to propratiti prigodnim (ozbiljnim) izrazom lica. Osmeh bi u tom trenutku bio prilično neadekvatan, jer bi istopio vašu odlučnost u zahtevu. Namršten izraz lica bi, takođe, bio neadekvatan, jer vi nemate za cilj da pokažete ljutnju već da iskažete svoj zahtev. Znači, govorite jasnim, dovoljno glasnim glasom, sa naglašavanjem pojedinih reči u rečenici. Održavajte kontakt očiima sa sagovornikom. Ako je potrebno, ne ustežite se da to uvežbate pred ogledalom ili pred osobom koja želi da vam pomogne u ovome.
Važno je i da poruku koju šaljete, pošaljete onoj osobi kojoj je namenjena, a ne posredno, upućujući je nekoj drugoj osobi
Tokom rešavanja konfliktnih situacija, pokazalo se da je najdelotvornije korišćenje takozvanih “Ja” rečenica. To su rečenice u kojima iskazujete svoja osećanja u određenoj situaciji i za razliku od tzv. “Ti” rečenica ne predstavljaju napad na sagovornika. Drugi obično ne procenjuju ispravno koliko ste povređeni, ljuti ili iznervirani, pa je veoma korisno da kažete tačno onako kako se osećate — zato pojasnite situaciju, ali tako što je ne činite ni gorom ni boljom no što jeste:
“Ja” rečenice imaju tri dela:
- prvi deo koji govori o sopstvenim osećanjima — “Jako sam se neprijatno osećala…”,
- drugi deo koji govori o situaciji koja je izazvala to osećanje – “… jer si zakasnio na večeru koju sam za nas pripremila…”
- treći deo koji govori o vrsti promene koju želite — “… volela bih da sledeći put dođeš na vreme…”
“Ti” rečenica, koju smo tako skloni da upotrebimo, bi u ovom slučaju glasila — “Ti si bezobrazan i nezahvalan — kako možeš da kasniš na večeru koju sam spremila”. Priznaćete, radi se o rečenici koja može lako da izazove otpor u sagovorniku, potrebu da se brani ili napada, i eto produbljivanja konkflikta. Ne okrivljujte, objasnite!
Na kraju, naučićemo vas i nekim veštinama u komunikaciji sa sagovornikom u cilju ostvarivanja sopstvenih prava i, posebno, ako prepoznajete da se radi o manipulaciji
Pokvarena ploča — radi se o upornom i staloženom ponavljanju zahteva, bez ispoljavanja besa i drugih emocija i bez dodatnog objašnjavanja. Ova veština je pogodna za upotrebu tokom komercijalnih situacija, recimo kada želimo da zamenimo cipele -“Molim vas, zamenite mi ovaj par cipela”.
Sortiranje stavova — često se dešava da sagovornik zamenjuje činjenice u cilju da nas ubedi da se ponašamo na način na koji on želi. Recimo, započnete razgovor o problemu koji želite da rešite (stalno kašnjenje prijatelja), a sagovornik prebacuje temu razgovora u sasvim drugom pravcu (recimo “Vidim da si nešto nervozna večeras”). U takvim slučajevima ne treba dozvoliti da vas time zbuni, već vratiti konverzaciju na ključnu stavku. To se postiže time što ćemo se složiti sa onim delovima koji su tačni, ili negirati one koji to nisu, uz, na kraju, isticanje suštine (“Ne radi se ovde o mojoj nervozi, već o tvom stalnom kašnjenju. Volela bih da sledeći put dođeš na vreme”).
Selektivno ignorisanje — ovu veštinu koristite u onim slučajevima kada sagovornik neadekvatno insistira na nekim stvarima. Tada jednostavno ćutimo i ignorišemo takvu komunikaciju. Recimo, nastavlja da govori o nekom događaju, iako smo ga jasno upozorili da ne želimo da dalje diskutujeimo o tome. Naravno, ne treba nastaviti sa ćutanjem i ignorisanjem ako se tema promeni i pođe u drugom pravcu.
Neutralisanje ljutnje, besa — ponekad je moguće neutralisati neadekvatnu Ijutnju ili bes sagovornika tako što odbijete da dalje s njim komunicirate sve dok se ne staloži. Naravno, jasno mu to stavite do znanja — “Ne želim dalje da diskutujem o tome, s obzirom da si jako uzrujan. Nastavićemo razgovor kada se smiriš”.
Tehnika negativnog ispitivanja ili tz. vraćanje lopte — koristi se u situacijama kada utvrdimo da se radi o manipulativnoj kritici. Tada postavljamo pitanja koja će sagovornika naterati da, odgovarajući na njih, shvati da njegova tvrdnja ne stoji, i da smo svesni da pokušava da manipuliše. Recimo, iako smo sasvim staloženi, naš kolega tvrdi da smo napeti i ljuti, ne bi li nas naveo da se branimo i ne razgovaramo o delu posla koji je trebao da uradi. Potražićemo da nam odgovori recimo na sledeća pitanja “Na osnovu čega vidiš da sam nervozna”, “Kako izgleda ljuta osoba”, “Da sam ja namrštena”; “Da li vičem” i sl.
Tehnika otvaranja — veoma je važno da naučite i da, posebno u bliskim relacijama, iznosite svoja osećanja, a ne samo svoje stavove. Poznato je da je teže izneti pozitivna osećanja (“Ja te volim”, “Drag si mi”, “Prijatno mi je sa tobom”…) nego negativna. Počnite sa vežbom što pre!
Tehnika negativne asercije — to je veština prihvatanja kritike koja nije manipulativna, već proizilazi iz istinitih činjenica. Ako smo zaista negde pogrešili, treba prihvatiti kritiku i pokušati da to ispravimo.
Tehnika građenja kompromisa — i na kraju, poželjno je da se svaka problematična situacija završi nekom vrstom kompromisa, u najnepovoljnijem obliku u smislu obostranog dogovora da će se razgovor nastaviti.
I to nije sve. Pokušajte, kada je god to moguće, da koristite humor u konfliktnim sitaucijama. Humor opušta, približava ljude, otvara ih, olakšava im komunikaciju i povrh svega se izbegavaju negativna osećanja. Pazite samo da to zaista bude humor, a ne cinizam!
Ovo je samo deo terapijske procedure u kojoj se osobi pomaže da izgradi samopouzdan stav, da povrati ili stekne veru u sebe, svoje kvalitete i mogućnosti, te da svoj život konačno uzme u svoje ruke i njime sama rukovodi. Uradite to i vi! Videćete kako ćete se bolje osećati.
Preuzeto: Stetoskop.info
