Bulimija, narušavanje vitalnog nagona
Uzimanje hrane je nagonska radnja i spada u vitalne nagone, odnosno predstavlja nagon za samoodržanjem. Kvantitativni poremećaj ovog nagona može dovesti do njegovog smanjivanja ili potpunog gašenja, s jedne, i povećavanja, odnosno, bolesne proždrljivosti sa druge strane. Smanjen nagon za ishranom očitava se gladovanjem. Ono kad-kada može biti namerno, s ciljem da se smrša, u vidu protesta ( štrajk glađu), ili usled postojanja sumanutih ideja da je hrana otrovana, ili, kod shizofreničara usled postojanja imperativnih halucinacija koje sprečavaju uzimanje hrane.
Poseban sindrom u kliničkoj praksi, predstavlja mentalna anoreksija, oboljenje koje se najčešće javlja u devojčica, posle puberteta, ili u vrlo mladih devojaka, i karakterišu ga drastično smanjenje ili potpuni prestanak uzimanja hrane, mršavljenje, gubitak menstruacije (amenoreja) i naročito mentalno stanje. Ovo oboljenje dovodi do progresivnog mršavljenja, sve do potpune iscrpljenosti organizma (kaheksije), a u čak 10% slučajeva završava se smrću.
Femomen “konjska glad”
Povećanje nagona za ishranom, u smislu bolesne proždrljivosti viđa se kod nekih oboljenja, kao što su progresivna paraliza, encefalitis, neki tumori mozga, kao i kod idiotije. Ovaj poremećaj može se javiti i kod nekih epileptičara, kao predznak same bolesti (aura), gde je neposredno pred napad bolesnik, gonjen neodoljivom potrebom za hranom, u stanju da pojede enormne količine hrane – i do 10 kg u jednom obroku. Ovaj fenomen poznat je pod imenom “konjska glad”.
Bolesna proždrljivost
Povećana potreba za hranom, u smislu bolesne proždrljivosti – bulimija – može biti i opsesivno-kompulzivni poremećaj. U ovom slučaju, hrana ublažava ili otklanja stres, napetost ili strah. Po bihejvioralnom učenju, ovaj poremećaj – bolesna proždrljivost – može se javiti kad je stres niskog, do umerenog intenziteta. U slučajevima kad su stres ili strah izrazito jaki nismo u stanju da jedemo.
Bulimiju karakterišu povremeni napadi proždrljivosti, kao i izražena briga za sopstveni izgled i težinu. Od ovog poremećaja pretežno pate žene. Mnoge poznate ličnosti iz sveta mode, filma, muzike priznaju da su imale ili imaju ovaj problem, čak je i engleska princeza Dajana svojevremeno javno priznala da je u dužem vremenskom periodu patila od bulimije.
Između dva napada, osoba se obično strogo pridržava asketskog zbira pravila i odoleva čak i najprimamijivijoj hrani, ukoliko njeno konzumiranje znači unošenje mnogo kalorija. Međutim, povremeno ove osobe u potpunosti gube kontrolu nad sopstvenim apetitom i “bacaju” se na velike količine “zabranjene”, kalorične hrane. To se zove napad proždrijivosti.
Da bi sprečile dobijanje na težini, ove osobe se služe brojnim trikovima: namerno povraćaju, uzimaju laksativ ( sredstva za čišcenje), do iznemoglosti se bave sportom ili fizičkim vežbama, ili u potpunosti prestaju s unošenjem hrane – kažnjavaju sebe tako, što neko vreme gladuju.
Bulimija, savremena bolest zavisnosti
Bulimija ima mnogo sličnosti s ostalim bolestima zavisnosti. U oba slučaja pacijenti su preokupirani supstancom od koje su zavisni, osećaju neodoljivu potrebu za njom i u potpunosti gube kontrolu kad konzumiraju ono od čega su zavisni, a značajan procenat posle lečenja pravi recidiv, odnosno vraća se svojoj zavisnosti.
Pavlovljeva klasična teorija o učenju, osnova je terapije u kojoj se subjekt izlaže draži. Odavno znamo da je strah fenomen kontrolisan dražima. Izlaganje subjekta dražima koje izazivaju strah pokazalo se efikasnim načinom za gašenje ( lečenje) strahova. Ovaj pristup primenjuje se i u lečenju pacijenata s bulimijom. Kao i kod straha, smatra se da izlaganje dražima koje stvaraju ili povećavaju apetit može suzbiti napade proždrljivosti.
Napad proždrljivosti označava neizdržljivu potrebu da se konzumira određena supstanca. Kao i strah, to je naučena reakcija i 
mogu je provocirati različite draži. Generalno, zavisnici su navikli da ono od čega su zavisni, šta god to bilo, konzumiraju kad na njih deluju određene draži, kao, na primer, lokalna kafana, ljudi s kojima obično piju ili uzimaju drogu, flaša, igla, itd. Ako tegla džema na kuhinjskom stolu uvek prouzrokuje želju za jelom, vremenom će samo pogled na teglu postati preduslov za napad gladi. Usled odvijanja izvesnih reakcija u organizmu, pogled na teglu džema bice dovoljan da se javi neodoljiva želja za hranom.
Brojnim eksperimentima dokazano je da draži uzrokuju određene psihološke reakcije zavisnika. Čim je zavisnik izložen nekoj draži, čak i pre nego što je bilo šta konzumirao, u njegovom organizmu dolazi do izvesnih promena. Kod alkoholičara, žudnju izaziva i sam prolazak pored kafane. Nakon konzumacije alkohola, telesna temperatura opada. Draži koje prethode konzumaciji alkohola, proizvode “pripremajuće” povišenje telesne temperature alkoholičara, čak i ako u okruženju nema alkohola. Ove anticipirajuće kompenzatorne reakcije alkoholičari doživljavaju kao žudnju -neodoljivu potrebu.
Kod bulimije postoji slična povezanost (kombinacija) specifičnih stimulusa i napada proždrljivosti. Na primer, hrana koja goji ili emocionalna konfuzija, loše raspoloženje, dosada ili usamljenost, ili čak određeno doba dana. Ove draži takođe uslovljavaju pripremajuće reakcije u organizmu osobe koja pati od bulimije, kao što su povišavanje vrednosti insulina, a pad šećera u krvi. Javlja se uzbuđenje, a ponekad i drhtavica. Sve ovo bulimičar prepoznaje kao neodoIjivu potrebu za hranom, tj. dobija napad proždrljivosti.
Terapija je progresivna
Zadatak terapije je da tzv. pripremajuće reakcije izgube svoje značenje i vrednost. Noviji oblik terapije, zasnovan na bihejvioralnim postavkama, jeste izlaganje subjekta draži, s istovremenim sprečavanjem odgovora, tj. reakcije na draž. U terapiji bulimije, to znači progresivno sve češće i duže izlaganje pacijenata dražima koje provociraju napade proždrljivosti, s tim što im pri tom nije dozvoljeno da jedu. Ovo je upravo suprotno važnoj komponenti tradicionalne (klasične) terapije bulimije, koja podrazumeva da se “opasna” hrana skriva od pacijenta, i čak ne unosi u kuću.
Tokom izlaganja draži, pod supervizijom terapeuta, pacijent proigrava čitav ritual nastanka napada proždrljivosti, kakav proživljava kod kuće. Na sto ispred pacijenta iznosi se različita primamljiva hrana, koju on intenzivno miriše u toku sat vremena.
U kraćim vremenskim intervalima pacijentu se dozvoljava da lizne ili okusi sasvim malo hrane sa stola.
Terapeut stimuliše pacijenta da proba hranu i nudi ga njome. Međutim, kako vreme odmiče, ova potreba se redukuje. S obzirom na to da pacijent realno ne konzumira hranu, potreba bledi. Nakon sat vremena, potreba za hranom značajno se smanjuje, a nakon desetak seansi nestaje. Draži gube svoju prediktivnu vrednost.
Preuzeto: Stetoskop.info
