Cerebralna paraliza je oboljenje koje se manifestuje poteškoćama sa držanjem, ravnotežom i nedovoljno usklađenim pokretima zbog ukočenosti ili slabosti mišića. Pojam “cerebralna” odnosi se na mozak, a “paraliza” na poremećaj pokreta i položaja. Bolest nastaje usled oštećenja mozga tokom trudnoće, porođaja ili odmah nakon rođenja (starost i bolest majke, prerano rođenje deteta, nedovršeno sazrevanje ploda). Povreda ne oštećuje detetove mišiće ili nerve koji ih povezuju s kičmenom moždinom, nego sposobnost mozga da kontroliše te mišiće.
Uzroci cerebralne paralize
Sve faktore rizika i potencijalne uzročnike možemo podeliti u tri grupe: prenatalne ( od začeća do poroda ), perinatalne ( kratko vreme iza porođaja) i postnatalne ( posle prve nedelje nakon porođaja. Prenatalni uzroci: genetska predispozicija, hromozomske abnormalnosti, dokazane kongenitalne infekcije ( toksoplazmoza, rubeola, citomegalovirus, herpes ), nedostatak kiseonika, alkohol ili lekovi upotrebljavani za vreme trudnoće. Perinatalni uzroci: moždano krvarenje u unutarašnjem prostoru mozga i u moždanom tkivu, oštećenje moždanog tkiva uzrokovano manjkom kiseonika ili problemima s protokom krvi, potvrđeni edem, teška žutica. Postnatalni uzroci: vaskularni problemi, trauma mozga, infekcije, neoplazme
Koji su simptomi cerebralne paralize?
Dete obolelo od cerebralne paralize najčešće ispoljava sledeće simptome: ne podiže glavu, ne okreće se, ne sedi kada za to dođe vreme, ne reaguje na majku i okolinu slaba napetost ili mlitavost mišića, poteškoće prilikom hranjenja, jaka iritabilnost, neusklađeni pokreti (ataksija), nevoljni pokreti (atetoza).
Kako se postavlja dijagnoza?
Dijagnozu cerebralne paralize postavlja neuropedijatar ili fizijatar. Cerebralna paraliza nije bolest i ne može se izlečiti. To je stanje koje traje od rođenja do smrti.
Osposobljavanje dece obolele od cerebralne paralize
Za svako dete obolelo od cerebralne paralize neophodno je organizovati poseban program osposobljavanja. Svaki program se sprovodi pojedinačno i prilagođen je stanju deteta, a može biti izmenjen u skladu sa dostignutim razvojem, što procenjuju članovi tima u toku tretmana. Jedan od osnovnih tretmana namenjen je razvitku držanja tela (sedenje, stajanje, kretanje). Posebna pažnja se pridaje razvitku mišljenja, govora, komunikacije i korigovanju vida. Dete se takođe uči hranjenju, oblašenju, a krajnji cilj je postići najviši stepen samostalnosti (onaj koji je moguć). Školovanje zavisi od stepena dostignutog razvoja deteta.
Preuzeto: Stetoskop.info
