Ljubitelji fudbala, ali i čitav svet, 16. decembra pogođeni su vešću o preranoj smrti Siniše Mihajlovića. Miha, kako su ga od milošte zvali, nije bio važan samo Srbima i Italijanima. Njegova sportska dostignuća, a još više ljudski podvizi, uzdigli su ga toliko visoko da za njim tuguje praktično cela planeta. Danas se navršilo tačno četrdeset dana od odlaska ovog velikana, a prema hrišćanskom verovanju, tuga i bol za onim koji je otišao bila bi neutešna i beskrajna, da nam Gospod nije dao – večni život. Ako je naš zemaljski život samo priprema za budući život, čini se da je Miha, kao uvek pred izlazak na teren i na važnu utakmicu, bio izuzetno pripremljen. Zato, verujemo da je on danas izašao pred Božiji sud i našao svoje mesto i svoj mir.
Rođen je 20. februara 1969. godine u bivšoj Jugoslaviji, u Borovu naselju, u Vukovaru. Još u detinjstvu bio je očigledan njegov sportski i fudbalski dar, koji je „isplivao“ tek nakon što je, posle probe u „Dinamu“ u Zagrebu, 1988. zaigrao na novosadskom stadionu, za FK „Vojvodina“. Pre toga je, od 1986. godine, igrao u Borovu. Miha je u novosadskom klubu predstavljao mlado pojačanje, a zajedno sa ostatkom tima, predvođenim trenerom Ljupkom Petrovićem, igrači „stare dame“ ovenčavaju se titulom prvaka Jugoslavije. Bilo je to, praktično, u same osvite raspada ondašnje zemlje. Siniša već 1990. godine prelazi na „Marakanu“, gde će ubrzo, zbog svog izuzetnog talenta, fantastičnog šuta levom nogom, te vatrenog temperamenta, postati među najomiljenijim igračima „Crvene zvezde“ svih vremena. Miha je poverenje koje mu je dato u Ljutice Bogdana opravdao maestralnim, nikada zaboravljenim, golovima u mečevima protiv „Bajerna“ iz Minhena u polufinalu Kupa šampiona, kao i golom u penal seriji finala u Bariju, protiv marsejskog „Olimpika“.
Čuveno „Mihajlović u sredinu“ ispisalo je u istoriju srpskog fudbala ovu sjajnu uzrečicu, a vezana je uz događaj sa utakmice protiv „Bajerna“ u Beogradu, kada je Miha najpre postigao maestralan gol iz „slobodnjaka“, a potom se dogodio autogol Augentalera.
Miha je nastupio i za mladu reprezentaciju Jugoslavije, sa kojom je osvojio drugo mesto u Evropi, kao i za nacionalni tim u kome je igrao od 1991. i za koju je zabeležio devet golova u 63 nastupa. Učestvovao je na nekoliko evropskih i svetskih prvenstava branivši boje svoje zemlje.
Njegove specifične i izuzetne fudbalske sposobnosti prepoznao je Vujadin Boškov, koji ga, nepune dve godine nakon prvog nastupa u „Zvezdi“, odvodi u „Romu“ i od tog trenutka njegova inostrana karijera kreće uzlaznom putanjom. Od „Rome“, preko „Sampdorije“, do „Lacija“, sa kojim će osvojiti Superkup Italije, Kup pobednika kupova, kao i UEFA Superkup. Osim toga, „Lacio“ je, za vreme Mihinog igračkog angažmana, bio na vrhu i u Seriji A i Kupu. Igračku karijeru je završio podigavši pehar u „Interu“, slavivši nad „Juventusom“.
Utakmicom na stadionu „Karađorđe“ u Novom Sadu, u maju 2007. godine, oprostio se od svojih fudbalskih kolega i prijatelja, a u prijateljskom meču, koji je organizovan u Mihinu čast, domaći fudbaleri suprotstavili su se najdominantnijoj italijanskoj ekipi onog vremena – „Interu“. Miha je, na svojoj oproštajnoj utakmici, u igru ušao u simboličnom 11. minutu, prema broju dresa koji je godinama nosio, a igrao je za oba tima po jedno poluvreme. Da je bio čovek čije se čovekoljublje nikada nije dovodilo u pitanje, posvedočio je i humanitarni karakter utakmice. Tog dana, kroz Novi Sad prodefilovale su najveće fudbalske i ne samo fudbalske legende, poput Mančinija, Filipa i Simona Inzagija, Anđela Perucija, Peđe Mijatovića, Darka Pančeva, Zlatana Ibrahimovića, Dejana Stankovića, Havijera Zanetija, a posebno je interesantan detalj da se na jednom od golova našao Vlade Divac, dok je Roberto Manćini prvi i jedini put u životu tada zaigrao za „Inter“. Svoje sportske veštine, tada su oprobali i Mihini sinovi, Dušan i Miroslav. Ovim spektakularnim sportskim događajem je Mihajlović, na svoj način, pokazao svojevrsnu zahvalnost FK „Vojvodini“ i Novom Sadu, koji su ga prigrlili i dali mu šansu da svoja znanja i veštine obznani svetu, te utre sebi put – do zvezda.
Na Manćinijev nagovor, Miha odlazi u Milano i tamo preuzima trenersku palicu „Intera“, sa kojim je osvojio brojne kupove i trofeje i slavom ovenčao ovaj klub.
Miha je, za sportske znalce širom sveta, ostao upamćen kao igrač koji ima „zlatnu levicu“ ili „Božiju levicu“, veliki šampion koji je izvodio najbolje i najmaestralnije slobodne udarce ikada. Italijanskoj naciji posebno je važan, a svoju zahvalnost i divljenje iskazali su mu više puta. Od 2019. godine, Siniša Mihajlović nosio je titulu počasnog građanina Bolonje, čiji je tim predvodio tokom trenerske karijere, a zapažene rezultate ostvario je i sa „Katanijom“, „Fiorentinom“, „Milanom“, „Torinom“. U sezoni 2012/2013. Mihajlović je bio i selektor fudbalske reprezentacije Srbije, a sa funkcije se povukao nakon neuspeha u borbi za plasman na Svetsko prvenstvo.
Teška bolest, leukemija, zatekla ga je tokom trenerskog angažmana u „Bolonji“, a na vest iz jula 2019. da je oboleo, javnost je reagovala veoma burno, iskazujući svoje nade i želje za Mihino brzo ozdravljenje. Miha se neretko obraćao javnosti i jasno je bilo da, kao ni do tada, ni u ovom meču nije odustao i nije prestao da daje sve od sebe. Njegov duh i vedrina, čini se, još više su plenili. Više puta, u toku poslednjih tri godine života, izvojevao je pobedu i nad ovom opakom bolešću, tako da je izgledalo kao da Miha ne može da izgubi. Ipak, ovaj podmukli neprijatelj dobio je poslednji meč 16. decembra.
Iza Siniše Mihajlovića nije ostala samo bogata karijera, već i mnogobrojna složna porodica. Bio je oženjen Arijanom i imao je petoro dece, Viktoriju, Virdžiniju, Miroslava, Dušana i Nikolasa. Iza Siniše Mihajlovića ostala je cela navijačka zajednica, ostala je cela Srbija, ostala je cela Italija, ostao je ceo svet. Iza Siniše su ostala sećanja na njegov neprikosnoveni fudbalski dar, iskustvo, dobrota kojom je plenio, ostale su i njegove ponekad bučne i neartikulisane, ali uvek kristalno čiste rodoljubive emocije, želja za pravdom, istinom i slobodom. Iza Mihe, ostao je čitav Rim koji ga je aplauzom, suzama i bakljadom navijača „Lacija“ ispratio na poslednji počinak. Italijanski, srpski i svi svetski mediji, vest o njegovom upokojenju i sahrani prenosili su na naslovnim stranama i u udarnim terminima. Mihine slike iz mladosti, sa podignutom kragnom, širokim osmehom i kovrdžavom kosom, obišle su planetu. Tako je Miha, još jednom, podsetio čitavo čovečanstvo da je on bio, jeste i ostaće: Božija levica.
