Na današnji dan, 7. juna 1848. umro je ruski književni kritičar i filozof Visarion Grigorjevič Bjelinski, osnivač ruske realističke estetike. Formulisao je teorijsku osnovu novog pravca u ruskoj književnosti, nazvanog “naturalna škola”.
Nastojeći da kritici stvori filozofsku osnovu, proučavao je nemačku filozofiju. Književnost je posmatrao kao društvenu pojavu i razliku između nje i nauke video je u tome što pesnik “misli u slikama” i za razliku od naučnika “ne dokazuje istinu, već je pokazuje”.
Napisao je sjajne prikaze dela Aleksandra Puškina, Mihaila Ljermontova i Nikolaja Gogolja, a njegovo “Pismo Gogolju” je obrazac preciznosti i oštrine kritičke misli. Neka od njegovih dela su: “O ruskoj istoriji i o istoriji Gogolja”, “Književne maštarije”, “Junak naših dana”, “Pesme M. Ljermontova”, “Deoba poezije na rodove i vidove”, “Reč o kritici” i mnoga druga.
- Mi ne tražimo ideal života nego život sam, onakav kakav jeste. Bio on ružan ili lep mi ga ne želimo ulepšavati, jer je u pesnikovom prikazivanju lep i u prvom i u drugom slučaju. Baš zbog toga: gde je istina – tamo je i poezija.
- Venci besmrtnosti su u naše vreme mnogo poskupeli.
- U ovom svetu moralno izvitoperenih fenomena, retki su i srećni izuzeci istinske veličine koja uvek naplaćuje skupo za svoju ekskluzivnost i postaje žrtva svoje superiornosti. Priroda genija koji su nesvesni svoje genijalnosti, i biva uništena od strane neosvešćenog društva kao žrtva njegovih grehova, baš kao Puškinova Tatjana.
- Ne brinite o inkarnaciji ideja. Ako ste pesnik, vaša dela će se inkarnirati bez vašeg znanja. Biće i moralna i nacionalna, ako pratite slobodno svoju intuiciju.
- Snažno sam ubeđen da su ljudi ili društvo najbolja i nepogrešiva kritika.
- U nauci se mora tragati za idejama. Ukoliko nema ideja, nema ni nauke. Znanje činjenica je jedino vredno ukoliko činjenice sadrže ideje. Činjenice bez ideja su samo ostaci memorije mozga.
- Predmet komedije nije da koriguje moral i ismeva poroke društva. Ne, komedija bi trebalo da oslika odstupanja između života i svrhe. Treba da bude kiselo voće revolta probuđeno degradacijom ljudskog dostojanstva, sarkazam, a ne epigram, grčevit smeh, zadovoljan kez. Treba biti napisana sa žuči, a ne razblažena solju, rečju, treba da prigrli život u njegovom najvišem značaju.
- Da bi imala literaturu, jedna nacija treba da živi, ne samo na praktičnoj, već i na moralnoj i duhovnoj osnovi doprinoseći time kroz svoj nacionalni život razvoj univerzalnog duha čoveka.
Preuzeto: srbijadanas.com
