Rođen je 1902. godine u Somboru, u porodici nemačkog porekla, ali koja je vremenom mađarizovana. Njegovi preci bavili su se saračkim zanatom, a on je, kao prvo dete svoga oca, bio po prirodi stvari predodređen da nastavi tradiciju sarača. Nakon završene Gimnazije u svom rodnom gradu, otisnuo se u Pečuj na studije prava, a između dva rata izborio se za svoje mesto u društvu – bio je ugledni privrednik i član Gradske uprave, veliki dobrotvor somborske bolnice, kao i brojnih sportskih udruženja.
Saračka radionica koju je nasledio od oca i unapredio, nalazila se u srcu grada, na Trgu Svetog Trojstva, a u ono vreme Merei je zapošljavao čak 20 ljudi. Bogat, ali i human, kakav je bio, svoj je ugled, obraz i čast, po ulasku Hortijevaca u Sombor 1941. godine, stavio u službu spasavanja Srba i Jevreja od streljanja. Ulagao je privatni novac, kao i veze koje je imao, kako bi oslobodio ljude iz zatvora ili spasavao sa strelišta (Šikarskog, kao i onog u Gradskoj kući). Njegovo junaštvo i čast po Somboru se još prepričavaju. Kada je jednog dana čuo da se sprema masovno streljanje Srba u Šikari, brzo je otišao na lice mesta i molio „da se ovi časni ljudi i mirni građani ne diraju“. Prema brojnim svedočenjima, tada je upitan da li je on to nanovo došao da „spasava svoje Srbe“, ali ni to ga nije pokolebalo u nameri da spreči streljanje. Ni sva zastrašivanja i pretnje koje je primao, nisu ga zaustavila. Jednom prilikom, sav trud je usmerio na spasavanje ugledne porodice Jevrejina, dečijeg pedijatra dr Tiborija, ali ne samo za njih. Napore je uložio da život sačuva i somborskoj predsednici Crvenog krsta, takođe lekarki, Nadi Ćović, a sve ovo Somborci znaju iz zapisa svedoka brojnih sugrađana.
Kako ne bi bio na nišanu ondašnjih vlasti, Stevan Merei zatvorio je, za vreme okupacije, saračku radionicu, a porodicu je praktično izdržavala njegova supruga, baveći se zanatima. Već neposredno posle oslobođenja, Merei je obnovio svoj posao, a kao sarač je radio dobrovoljno za Narodnooslobodilačku vojsku. Svoje domaćinstvo stavio je na raspolaganje i korišćenje ruskom lekaru i njegovoj familiji, za vreme Batinske bitke u kojoj je somborski kraj konačno oslobođen od okupatora.
Sudbina mu, i pored svih dobročinstava, nije bila vesela: Mereija su potkazali nakon rata, uhapšen je i osuđen na streljanje već u decembru 1944. godine, a za njegov grob ni danas se ne zna. Pretpostavlja se da je sahranjen u nekoj od masovnih grobnica. Nakon njegovog stradanja, porodica Merei izložena je ozbiljnim problemima i progonstvu.
Ipak, Merei je, s početka XXI veka, preciznije tokom 2007. godine, sudski rehabilitovan i to kao jedan od prvih ljudi u Srbiji. O njemu se, nažalost, i danas u Somboru i među Somborcima, veoma malo zna.
