“On je isti njegov tata!” Ili: “Ona je klon njene mame — osim nosa. To je očigledno pokupila sa očeve strane porodice”. Dok gledamo decu kako rastu, skloni smo da tražimo sličnosti između njih i njihovih roditelja. Dakle, koji roditelj genetski doprinosi više?
Odgovor zavisi od toga da li se pitate o ukupnom broju gena koje dete nasleđuje od mame i tate, ili koji geni roditelja zapravo rade više. Ali u svakom slučaju, naučnici misle da odgovor nije baš 50/50.
Na primer, većina ljudi zna da se geni prenose na lancima DNK koji su upakovani u 23 hromozoma u obliku X ili Y. Ti autozomi su smešteni unutar jezgra ćelije, a DNK koju sadrže podjednako potiču od oba naša roditelja. Ali ćelija zapravo sadrži još jedan hromozom – koji se krije unutar mitohondrija. Mitohondrije, ili “elektrana” ćelije, proizvode ćelijsku energiju i igraju važnu ulogu u vežbanju i starenju, prema pregledu iz 2011. objavljenom u časopisu Physiological Genomes. Mitohondrije takođe imaju svoj skup DNK – i mi ga nasleđujemo samo od naše majke.
“To je jasan primer da ste sličniji svojoj mami nego svom tati”, rekla je Marika Charalambous, genetičarka na King’s College London.
Neke studije sugerišu da naša mitohondrijska DNK – a samim tim i naša mama – igra ključnu ulogu u našoj atletskoj izdržljivosti. Na primer, španski i izraelski naučnici su pogledali jedan mitohondrijski gen, koji je povezan sa količinom ćelija kiseonika koje možemo da koristimo tokom vežbanja. Njihova studija, koja je objavljena 2005. u časopisu Journal of Applied Phisiology, otkrila je da je varijanta gena povezana sa nižom kondicijom bila ređa kod elitnih biciklista i trkača nego u opštoj populaciji, što je rezultat potvrđen kasnijim studijama. Serija studija donela je kući važnost majki u nasleđivanju ovog i drugih gena. Otkrili su da sposobnost majke za vežbanje sama po sebi može bolje predvideti kapacitet deteta nego kada se uzmu u obzir očevi.
Ali umesto da pitate koji roditelj doprinosi više gena, mogli biste da pitate koji roditelj geni čine više. Većina razlika na površinskom nivou koje vidimo među ljudima nisu posledica samih gena, već niza hemijskih “prekidača” koji se nalaze na vrhu naše DNK i govore našem telu koje delove da čitamo i prevedemo u proteine, a koje da ignorišite, rekao je Charambalous za Live Science. “Postoji čitav nivo genetskih varijacija među ljudima koji nisu samo sekvence gena”, rekao je Charambalous.
U fenomenu koji se zove utiskivanje, ovi prekidači u potpunosti isključuju određene gene – ali samo kada potiču od određenog roditelja. Ovi obrasci traju kroz generacije. Na primer, ako je gen ‘A’ utisnut po ocu, uvek će funkcionisati ako dolazi od vaše mame, ali nikada ako dolazi od vašeg tate. Većina studija sugeriše da postoji između 100 i 200 utisnutih gena u telu, ali neka istraživanja sugerišu da bi moglo biti i više, prema članku iz 2012. objavljenom u časopisu PLOS Genetics . Ovi geni su posebno važni u mozgu i placenti.
Postoji određena neslaganja oko toga da li utiskivanje dovodi do pristrasnosti ekspresije gena prema jednom ili drugom roditelju. Dokazi sugerišu da postoji sličan broj utisnutih gena majke i oca, rekao je Endru Vord, genetičar sa Univerziteta Bat u Engleskoj. “U osobinama za koje su odgovorni geni za utiskivanje, na neki način ćete verovatno više ličiti na jednog roditelja nego na drugog”, rekao je Vord za Live Science. Drugim rečima, utiskivanje može uticati na određene osobine – od veličine našeg tela do sna i pamćenja. Ali pošto se utiskivanje dešava na relativno malom broju gena i ti geni su verovatno izbalansirani između roditelja, utiskivanje neće odrediti da li imate upečatljivu sličnost sa mamom i tatom, rekao je Vord.
Ali studije na miševima sugerišu da može postojati neka neravnoteža koja favorizuje očeve u tom pogledu. Studija iz 2015. objavljena u časopisu Nature Genetics pokazala je da je 1,5 puta veća verovatnoća da će utisnuti geni biti tihi na maminoj strani i aktivni na strani tate. Ranija studija objavljena 2008. godine u časopisu PLOS ONE pronašla je sličan rezultat. U mozgu je većina utisnutih gena bila aktivna kada su došli od oca. U placenti je bilo suprotno. Međutim, nema dokaza, barem ne još, da se takva neravnoteža dešava kod ljudi.
Ali čak i ako utisnuti geni odaju ekspresiju gena jednog roditelja u odnosu na drugog, to vas ne bi nužno učinilo sličnijim tom roditelju. Na kraju krajeva, gen koji je aktivan u vama možda ćuti u njima, rekao je Edvard Čuong, biolog genoma sa Univerziteta Kolorado Boulder.
“Možete reći da je to [vaš genski izraz] zahvaljujući vašim roditeljima”, rekao je Čuong za Live Science, “ali je komplikovano reći da je slično vašim roditeljima.”
