Odmah pomislimo na rođendanima, proslavama, kada je deci dozvoljeno da jedu više slatkiša, kolača, piju sokove neograničeno, da odjednom postaju neobuzdani? Uglavnom to prepišemo naletu svog to šećera. Da li je zaista tako?
Ideja o „naletu šećera“ počela je da dobija na snazi još 1970-ih, velikim delom zahvaljujući najprodavanoj knjizi pedijatrijskog alergologa Bena Feingolda, “Zašto je vaše dete hiperaktivno”. U knjizi, Feingold je tvrdio, sa malo dokaza, da su aditivi u hrani, uključujući šećer, povezani sa preteranom aktivnošću dece, kako prenosi National Geographic.
Međutim, veza između šećera i hiperaktivnosti je od tada istraživana u dva temeljna i dobro cenjena pregleda istraživanja, 1994. i 1995. godine. Preovlađujući slaganje istraživača je da „nema nikakve veze, kaže Mark Korkin , predsednik Komiteta za ishranu Američke akademije pedijatrije.
Pa ipak, mit o uticaju šećera na decu ostaje – i jači je nego ikad. Pa šta se dešava? Razmislite o tome koji su događaji povezani sa visokim unosom šećera, kaže Korkins, koji je takođe profesor na Univerzitetu u Tenesiju.
Šta kaže nauka
Diana Šni, registrovana pedijatrijska dijetetičarka na Klivlendskoj klinici za decu u Ohaju, kaže da je iz prve ruke videla dokaze preterane stimulacije dece šećerom.
Međutim, “postoji mnogo stvari koje mogu da objasne hiperaktivnost dece i promene u emocijama“, kaže Šni. “Jedan od njih je da su samo deca, a to je vrlo tipično za njih, da budu aktivni.”
Štaviše, unošenje visoko rafinisanih ugljenih hidrata može da izazove upalu, što utiče na ponašanje deteta, kaže ona. Isto tako, nedovoljna upotreba voća ili povrća u ishrani može da dovede do zatvora, što takođe izaziva nelagodnost i neraspoloženje.
Kada jedemo ugljene hidrate, naše telo razlaže hranu u vrstu šećera u krvi koja se zove glukoza. Naši organi, tkiva i ćelije oslanjaju se na glukozu kao vitalni izvor energije. Iako postoji mnogo vrsta dijetetskog šećera, nutricionisti imaju tendenciju da podele šećer u ishrani u dve osnovne kategorije – običan ili prirodni šećer i dodati šećer.
„U redu, šargarepa je povrće. Bogate je beta karotenom. Ali zapravo ima malo prirodnog šećera u sebi“, kaže Korkins.
Voće takođe ima prirodne šećere, zvane fruktoza, kao i mleko, koje sadrži prirodni šećer koji se zove laktoza. Međutim, Korkins kaže da nema ograničenja u količini prirodnih šećera koju deca treba da jedu dnevno. Umesto toga, moramo da pazimo na dodate šećere, jer oni mogu da doprinesu zdravstvenim stanjima kao što su gojaznost, karijes, bolesti srca, visok holesterol, visok krvni pritisak, dijabetes tipa 2 i bolest masne jetre, prema Američkoj akademiji za Pedijatriju .
U Sjedinjenim Državama, vodeći izvori dodatog šećera su obrađeni slatkiši, napici zaslađeni šećerom i grickalice, izveštava Centar za kontrolu i prevenciju bolesti. Za decu mlađu od dve godine, Američka akademija za pedijatriju ne preporučuje uopšte dodavanja šećera. Isto tako, za decu od dve do 18 godina, isti stručnjaci predlažu ne više od 25 grama, ili oko šest kašičica dodatog šećera, svakog dana.
Da bismo te brojke stavili u kontekst, jedna konzerva koka-kole sadrži 39 grama (ili između 7,5 i 9,5 kašičica) šećera .
A šta ćemo sa malim sladokuscima
Sada, pre nego što počnete da se osećate kao loš roditelj jer ste dozvolili svojoj deci da jedu više šećera nego što se preporučuje, budite sigurni da su Korkins i njene kolege svesni težine ovog zadatka.
„Većina dece dobija više od preporučene količine šećera“, priznaje on.
Srećom, etikete na hrani sada moraju da navedu „dodate šećere“ kao posebnu kategoriju, što bi roditeljima trebalo da olakša identifikaciju skrivenog šećera u svemu, od sportskih napitaka do kornfleksa za doručak. Sve u svemu, Šni, savetuje roditelje da shvate da je šećer kao i svaki drugi sastojak – dobar u umerenim količinama.
“Šećer sam po sebi nije nužno strašan ni loš ako se retko konzumira u malim količinama“, kaže ona. Dakle, nisam baš zabrinuta zbog povremenog komada rođendanske torte ili pite nedeljom posle ručka. Više me brine šećer u ishrani dece na redovnoj bazi.”
