Tokom devetnaestog veka, sakupljanje knjiga postalo je uobičajena aktivnost među gospodom, velikim delom u Britaniji, a vremenom je to postala opsesija koju je jedan od istih tih sakupljača nazvao „bibliomanijom“.
Tomas Frognal Dibdin, engleski sveštenik i bibliograf, napisao je knjigu „Bibliomanija ili ludilo za knjigama: bibliografska romansa“ (Bibliomania, or Book Madness: A Bibliographical Romance) koja je na satiričan način predstavljala one koji su, prema njegovom mišljenju, bili zahvaćeni ovom „neurozom“. Dibdin je ovo stanje uporedio sa bilo kojim drugim medicinskim stanjem, idući čak dotle da je napravio i spisak simptoma koji se manifestuju, a koje je poistovećivao sa onima koji se nalaze u knjigama koje su „oboleli“ opsesivno tražili.
„Prva izdanja, ali prva prava izdanja, knjige koje su štampane crnim slovima, primerci koji su štampani u velikim formatima; knjige čije ivice nisu isečene alatima za povez; ilustrovani primerci; jedinstveni primerci sa marokanskim vezivom ili obloženi svilom; i primerci štampani na finom i mekanom papiru.“
Foto: Shutterstock
Međutim, i sam Dibdin bio je opsednut fizičkim izgledom knjiga, a prilikom opisivanja veliku je pažnju posvećivao detaljima o povezu i štampi (više nego o samom sadržaju) što je i otkrilo njegovu veliku ljubav. U otvorenom pismu objavljenom 1815. godine u jednom časopisu, on je tražio pretplatnike koji bi sakupljajući novac omogućili da se kompletira tom knjiga nazvan „Bibliografski Dekameron“ – nešto toliko lepo da ga je teško i zamisliti: „Mrsko mi je da obećam ono što se, po svemu čini, neće ostvariti, ili što ću podstaći taštinu ili pretpostavke tvrdnjom da su materijali koji su već prikupljeni, u ovom trenutku poduhvata, nešto najlepše, najverodostojnije i najmnogobrojnije u odnosu na sve ono, koliko znam, što su oči javnosti bile u prilici da vide.“
Dok je Dibdin stvarao nove materijale koji će utoliti glad bibliofila, aukcije za već postojeće primerke dostizale su vrtoglave cene. Krvavi kraj mnogih francuskih plemenitih porodica nakon revolucije doneo i nenadani priliv kolekcionarskih primeraka, jer su privatne biblioteke ispražnjene nakon smrti njihovih vlasnika.
Prema mišljenju Majkla Robinzona, koji predaje na Univerzitetu Masačusets u Dartmutu, 1812. godine se održala izvanredna aukcija jer su bile ponuđene knjige iz privatne biblioteke Džona Kera, trećeg vojvode od Roksburga. U svojoj knjizi „Ornamental Gentlemen“, Robinzon navodi da je interesovanje za aukciju privatne biblioteke vojvode od Roksburga bilo podgrejano i time što je aukcija bila dugo najavljivana, ali i ratnim okolnostima tokom kojih je broj štampanih knjiga bio manji nego inače.
Mnogi imućni Englezi, ali i Napoleonovi predstavnici, prisustvovali su aukciji koja je trajala četrdeset dva dana, i sadržala među ponuđenim primercima i neverovatan broj inkunabula (knjige koje su nastale pre 1500. godine). Izdanje Bokačove knjige se prodalo za 2260 funti (približno današnjem iznosu od 190.000 američkih dolara), što je do tada bio najveći iznos za koji je jedna knjiga prodata. Dibdin je prisustvovao aukciji, i opisao ceo događaj kao nadmetanje u „hrabrosti, klanju, pustošenju i oštroumnosti“.
Međutim, opsesivna potraga za knjigama nije se odvijala samo u knjiškim krugovima, već je imala odjeka. Studije koje su relativno skoro sprovedene otkrile su da su postojale velike tenzije između republički nastrojenih Britanaca (koji su se tek pojavljivali) i naših bibliofila. Čak je i Tomas de Kvinsi, autor memoarskih zapisa „Ispovesti jednog uživaoca opijuma“, opisao te zaluđenike za književnost kao iracionalne, ljude vođene kapricima i osećanjima, lišenih zdravog razuma, dok ih je posmatrao na aukciji knjiga vojvode od Roksburga. De Kvinsi je upotrebio termin „sentimentalna vrednost“ (pretium affectionus), odnosno, nerazumna cena, da bi opisao kako su se cene određivale, jer su se kolekcionari knjiga u tim momentima pretvarali u dendije vođene emocijama, a ne razumom.
Iako ne možemo govoriti o gej supkulturi, Robinzon piše o „neverovatnoj nastranosti koju su negovali stereotipni predstavnici bibliofila iz deventaestog veka“. Muškarci koji su sakupljali knjige često su opisivani kao feminizirani. Athenaeum, britanski literarni časopis, 1834. godine je objavio anonimni tekst u kojem je jedan od istaknutih članova Dibdinovog kluba opisan kao homoseksualac.
Dibdinov jezik, koji je bio prepoznatljiv po svojoj senzualnosti, a koji je sadržao dvostruka značenja, prepun je opisa koje kolekcionarstvo opisuju slobodnijim stilom. Evo jednog karakterističnog dijaloga iz njegovog „Bibliografskog Dekamerona“: „Možete li nam priuštiti to zadovoljstvo i dati nam gutljaj ovog preliva? – Moja je velika radost što sam u mogućnosti da vas mogu usrećiti savršenim ukusom koji ovaj preliv ima“.
Robinzon mi je rekao i sledeće: „U Dibdinov jezik kojim on opisuje knjige i kolekcionare – delimično podsmešljiv, a delom u stilu stihova junačkih pesama – lako se mogu učitati seksualne konotacije i nagoveštaji. Seksualnost njegovihopisa je posve iznenađujuća, u stvari, toliko provokativna da se čak ne može reći ni da su u pitanju samo puki nagoveštaji. Ovi aspekti supkulture sugerišu nam mogućnost da je mušakrce, koji se danas identifikuju kao gej osobe, kolekcionarstvo jednostavno privlačilo u to vreme.“
Foto: Shutterstock
Ranih godina devetnaestog veka postojala je bojazan da imućniji kupci svojim kolekcionarskim strastima uskraćuju širenje kulturne baštine. Mistifikacija je išla dotle da su kolekcionari zamišljani kao bogati diletanti koji samo kupuju knjige koje nikada neće pročitati i da ih gomilaju na svojoj „knjige-koje-ću-pročitati“ polici, što je automatski značilo da knjige nisu bile zajedničko društveno dobro.
Kolekcionari su često predstavljani kao osobe koji imaju problem sa socijalizacijom, i da ne doprinose društvenom boljitku jer ne dele svoje „štampano bogatstvo“. Međutim, začetak mnogih književnih antologija zasniva se upravo na privatnim bibliotekama kolekcionara, koji su, na sebis vojstven način, doprineli uspostavljanju književnog nasleđa koje nam je danas dostupno.
Kao što su istraživači kolonijalne ere pomagali jedni drugima u otkrivanju arheoloških blaga ili umetnina u drugim zemljama, na sličan način se i „krađa“ kulturnog blaga može posmatrati kao krivica kolekcionara. Međutim, pretraga akademske literature o bibliomaniji nije uspela da mi pruži osnova za takvu pretpostavku. Ipak, pronašla sam zanimljiv prikaz knjige iz 1885. godine, koji je razmatrao „arapsku dominaciju“ na tlu Španije pre nego što se desila rekonkista. U tom prikazu se kritikuje muslimanska bibliomanija, dok se istovremeno hvali njihova sposobnost očuvanja zapadnjačke kulture tokom perioda poznatog pod nazivom „mračno doba“, jer su „neka od njihovih dela, svakako, važna i za savremene učenjake“.
U istom maniru, kao što su opisivani i britanski kolekcionari, i pripadnici islamske zajednice su bili odbacivani od svojih sunarodnika: „Mi ne možemo da saosećamo sa njihovim ekstatičnim ćudljivostima kada je pasionirano kolekcionarstvo u pitanju ili im prepisivati mnogo ’zasluga’ za njihove preterano senzualne slike i opise, kao i takvo korišćenje jezika u kojem preovladavju eufemizmi“. Izgleda da je sasvim u redu što su Arapi sačuvali Aristotela i radove matematičara, ali je njihov izbor da očuvaju knjige u kojima je upotrebljen senzualni jezik i stil ispunjavao viktorijansko društvo nelagodom.
Prelaskom iz osamnaestog u devetnaesti vek, o čemu svedoči i članak iz 1906. godine Metropolitenskog muzeja umetnosti, kolekcionarsko sakupljanje knjiga više nije bilo posmatrano kroz prizmu potcenjivanja. Trebalo je imati veštine kako biste izdvojili „žito od kukolja“, jer je kolekcionarsko sakupljanje knjiga sada postalo „čitava nauka“, a čitaocima je rečeno da i oni mogu biti srećnici koji će pronaći blago među bezvrednim piskaranjima, sve dok „oštro prosuđuju, imaju besprekoran čitalački ukus, istinsko strpljenje, ali i prezir prema ismevanju“. Kako autor članka navodi, potrebno je posedovati široko obrazovanje kako biste znali da je „Franklin Evans; or, the Inebriate“, knjiga koju bi inače mnogi bacilli, u stvari „prva objavljena knjiga Volta Vitmena, koja je istovremeno izuzetno retka i vredna“. Bibliomanija je postala aktivnost kojom ste mogli da se hvališete.
Foto: Shutterstock
Moje iskustvo govori da je poštovanje kolekcionarstva i dalje veoma živo. Jedan od primera bi mogao biti univerzitet Kornel u Njujorku čiji je suosnivač bio istoričar i bibliofil Endrju Dikson Vajt. On je svoj život posvetio putovanjima i sakupljanju knjiga, a poklonio je više od 34.000 retkih knjiga pomoću kojih je i osnovana biblioteka na univerzitetu. Prema tome, njegova bibliomanija je bila i te kako društveno korisna, uprkos strahovima i kritikama o kojima je bilo reči u ovom tekstu.
Mnogi naučnici dolaze na univerzitet kako bi se divili nekadašnjoj Vajtovoj privatnoj biblioteci i policama koje je, takođe, poklonio Kornelu. Kada sam prvi put bila u toj biblioteci, i držala u rukama knjigu objavljenu pre 1500. godine, osetila sam se vrlo sićušno u poređenju sa svetom koji me okružuje. Dok u rukama držite tako staru knjigu, to je pre svega snažno podsećanje na to koliko su ljudi voleli knjige, ali i na to da ljubav prema pisanoj reči i dalje traje. Možda se danas bibliomanija ne smatra nerazumljivim ponašanjem jer su nam knjige dostupne, a biblioteke rasprostranjenije. Umesto toga, kao što su drugi to činili pre nas, trebalo bi da na sakupljanje knjiga gledamo kao na nešto vredno čuvanja za one koji će doći posle nas.
Autor: Lorejn Beri / Izvor: theguardian.com / Prevod: Nataša Đuričić
Preuzeto: nationalgeographic.rs
