Kada je u pitanju izazovno loše ponašanje kod dece, skloni smo da reagujemo na osnovu osećanja. Često postoji bezbroj razloga zašto će malo dete da učini nešto „pogrešnu”, a ponekad ni ne zna da je učinilo nešto „loše”.
Ali jako je nezgodno kada se nađete u situaciji da morate da reaguejte zbog lošeg ponašanja tuđeg deteta, pa se pitate – da li je moja odgovornost da dovedem u red nečije dete? Ja sam ipak odrasla osoba, i ako roditelj nije tu – zar nije moj posao da postavim granice?
Derek Mekormak, vršioc dužnosti izvršnog direktora u Mreži za podizanje dece dao je savet. Evo njegovih preporuka i nekih ideja koje bi vam mogle pomoći.
1. Kako biste se osećali kada bi neko disciplinovao vaše dete?
Devojčica je imala oko tri godine, porodični prijatelj je vikao na nju. Dotrčala je plačući do mame. U to vreme, njen otac je rekao da je to prikladno jer je radila pogrešnu stvar. Mama se nije složila.
Problem je bio u tome da disciplina po njenom mišljenju nije u vikanju. Ne treba da uključuje sramotu, strah i bes. Disciplina je usmeravanje deteta ka boljem ponašanju.
Ne dele svi ovaj pristup disciplini, pa ako vidite da dete radi nešto što bi se smatralo lošim ponašanjem, morate da pretpostavite da njegovi roditelji imaju svoje ideje o tome šta se smatra disciplinom.
2. Ako pazite na tuđe dete, nemojte pretpostavljati da ono poznaje pravila vaše porodice
Svi znamo šta se dešava kada pretpostavite. Derek kaže da moramo biti svesni da možda imate drugačija pravila u odnosu na porodicu deteta koje vas uznemirava ili pravi probleme.
„Važno je da druga deca koja dolaze u vašu kuću poštuju pravila porodice koju posećuju. Ako dete krši porodična pravila, bilo bi prikladno da nežno obavestite dete koje dolazi u posetu kako ona glase. Na primer, „ne dozvoljavamo psovke u ovoj kući“ ili „ne skačemo na kauč sa prljavim cipelama“.
A ako postoji nešto što zaista ne možete da se tolerišete (kao što je skakanje na kauč), obavestite o granicama pre nego što igra počne.
3. Ako morate da reagujete, učinite to nežno
Derek kaže da ponekad neka druga odrasla osoba mora da uskoči. Ako smatrate da je intervencija neophodna, postoji nekoliko načina na koje možete da rešite problem.
“U zavisnosti od uzrasta deteta, često je najbolje koristiti preusmeravanje pažnje ili humor da promenite ponašanje, a ne da strogo zabranjujete nešto, objašnjava on.
Ne morate dozvoliti da stvari izmaknu kontroli jer morate da budete tolerantni, ali to ne znači ni da treba da budete neljubazni.”
4. Kada je reč o tuđoj deci, pitajte šta je njihovim roditeljima u redu
Jedna mama je objasnila kako se ponaša prema svojim sestrićima, “Moja sestra i ja često se menjamo u čuvanju dece. Ja ću čuvati njenu decu, a ona moju.
U većini slučajeva, obe vidimo razlike u ponašanju pri tim zamenama kao neku vrstu ugađanja deci. Pravila nisu ista kada se ona brine o mojoj deci. Ne očekujem od nje da ih odvede u krevet na vreme, i ne smeta mi ako im da lizalicu ili ih pusti da do kasno da gledaju TV.
Ali kada sam prvi put pazila na njenu decu, nisam ih ništa pitala. Nisam pitala u koje vreme žele da budu u krevetu, da li im je dozvoljeno dve porcije čokoladnog sladoleda ili mogu li da gledaju TV u njenom krevetu.
Osećala sam se užasno, kao da sam izneverila i sestru i njenu decu. Takođe sam bila malo oštrija prema njima nego što je trebalo da idu u krevet.
Sada znam da sestra ne očekuje od mene da disciplinujem njenu decu. Ona je srećna što sam ja ‘zabavna tetka’. Znam da ne očekuje da ih držim pod konac, i to mi je u redu. Takođe znam da je srećna što sam stroga ako stvari odu predaleko.
Sve su to prilično očigledne stvari, ali osećam se bolje znajući da mogu da proverim ove tačke ako neko od dece mojih prijatelja postane nevaljalo.”
