Ovih dana svedočimo 24. Zimskim olimpijskim igrama kojima je Peking postao prvi grad u istoriji savremenog olimpizma koji je bio domaćin i letnjih i zimskih igara. Još jedino da razjasnimo kako se taj grad zapravo naziva.
Sav Daleki istok već više od dva milenijuma, od perioda dinastije Ćin, gravitira ka Kini, čiji sam endonim glasi „Džongguo” (oni tako nazivaju svoju zemlju), što znači „Središnje kraljevstvo/država”. Uticaj kineske kulture oblikovao je čitavo to podneblje, u svakom smislu.
To se, recimo, sasvim lepo može videti u istočnoazijskoj tradiciji imenovanja prestonicâ. „京都” (Kjoto) na japanskom jeziku znači „Prestonički grad”; kada je Edo, stvarno sedište vlasti tokom šogunata Tokugavâ, u vreme Meiđijevske restauracije 1868. postao carska prestonica, preimenovan je u „東京” (Tokio), što znači „Istočna prestonica”.
Praksa se pojavila u Kini najmanje nekoliko vekova pre nego što je preko Japanskog, Žutog i Istočnog kineskog mora, stigla u Japan, koji je tada još bio daleko iza što se društveno-političkog, ekonomskog i kulturnog razvoja tiče. Ali nabrajati sve primere iz bogate, složene, veoma komplikovane i turbulentne kineske istorije, nije svrsishodno.
Pomenimo tek dva krupna primera, relevantna za moderno doba: Nanking i Peking.
„Peking” znači „Severna prestonica”; grad je 1403. tako nazvao treći Ming, car Jungli, koji je podigao Zabranjeni grad i 1421. tamo vratio prestonicu (vratio, zato što je ranije u više navrata Peking imao prestonički status, u raznim dinastijama, na raznim lokacijama koje su se u vreme Velikog Minga stopile).
O tom kineskom vladaru pre nekog vremena pisali smo zato, što je naložio izradu enciklopedije koja je do pojave „Vikipedije” bila najobimnija u istoriji. Elem, grad koji je tada izgubio status središta carevine bio je Jingtian, tada možda najveći na svetu.
Jingtian je tom prilikom dobio novo ime: Nanking — „Južna prestonica” (pošto ne želimo unositi zabunu, ignorisaćemo to, što se Peking od 10. do 12. veka u vreme kidanske dinastije Ljao i sam zvao Nanking, jer je iz njihove perspektive bio na jugu; ali kuriozitet je takav, da nije moglo proći baš nepomenuto). Stanje je dugo ostalo neizmenjeno. Početkom 20. veka, Sinhajska revolucija je 12. februara 1912. dovela do abdikacije poslednjeg kineskog cara Pu Jia, ako se to može reći za šestogodišnje dete koje isprva nije bilo ni obavešteno da se bilo šta dešava.
Proglašena je Republika Kina, u kojoj je uskoro zavladao veliki nered; Severna ekspedicija oružanih snaga pod kontrolom režima Kineske nacionalističke partije (Kuomintang) uspela je 1928. da primiri polusamostalne vojvode u tom delu zemlje, pa je Pekingu vraćen njegov prethodni naziv „Pejping” — „Severni mir”, kako se zvao pre selidbe Junglija. Glavni grad republike postao je Nanking. Tokom Drugog kinesko-japanskog rata, japanska carska vojska zauzela je 1937. Pejping i vratila mu naziv „Peking”, kao i status glavnog grada, doduše svoje marionetske Republike Kine, suparničkog režima Kuomintangovom (dakle, postojale su dve Republike Kine: jedna legitimna, i jedna okupatorska i nelegitimna). Kada se Japan leta 1945. predao, nacionalisti su opet vratili naziv „Pejping”.
Istovremeno, nacionalisti su se vratili u Nanking, koji je ponovo de fakto postao glavni grad Kine (de jure je bio sve vreme). Ali Kuomintangove Kine; naglašavamo to, zato što je s krajem rata protiv Japana obnovljen Kineski građanski rat, na koncu kojega su komunisti do nogu potukli nacionaliste, koji su pobegli na Tajvan, gde još postoji njihova Republika Kina.
Odmah po okončanju neprijateljstava, Mao Cedung je 1. oktobra 1949. proglasio Narodnu Republiku Kinu, vratio Pejpingu ime „Peking” i status nacionalne prestonice, što je bio rezultat odluke donesene na Narodnoj političkoj konsultativnoj konferenciji Kine nekoliko dana ranije.
Ali, zbog čega mi kažemo „Peking” a sami Kinezi insistiraju na nazivu „Bejđing”?Mada se može čuti i drugačije, zapravo se ne radi o promeni imena grada, već o razlici u romanizaciji mandarinskog kineskog jezika i pisma. Romanizovani oblik „Peking” je potekao od francuskih misionara iz 17—18. veka, a dobio konačnu formu u sistemu „Vejd-Džajls” u 19. veku.
„Bejđing” je romanizacija po sistemu „pinjin”, koji su razvili sami kineski lingvisti, koji je stoga bliži izvornom kineskom izgovoru, i koji je zato 1958. zvanično usvojen od strane kineske države, koja od tada insistira na njegovoj upotrebi; išli su toliko daleko da su 1979. od OUN zahtevali da preporuči svim svojim članicama korišćenje „pinjina”.
„Bejđing” je postepeno zamenio „Peking” u anglofonskom svetu tek osamdesetih i devedesetih, ali većina zemalja to još nije učinila i koristi toponimski oblik koji se ustalio tokom 19. i 20. veka. Takvo je generalno stanje u toponimiji. Kakvo je stanje uopšteno govoreći, nije tema ovog teksta.
Što se nas tiče, mada postoji ćirilizacija koja se vrši pomoću Paladijusovog sistema, razvijenog za ruski ali prilagođenog i drugim ćiriličnim pismima, mi u pogledu toponimije koristimo zapravo zastarelu romanizaciju, koja se kod nas ustalila jednako koliko i u holandskom, francuskom, mađarskom ili ruskom.
Kada ćemo, i da li ćemo ikada, slediti zvanični savet kineske države u pogledu usvajanja „pinjina”, što bi se kod nas moralo automatski preslikati na ćirilizaciju (posebno što smo mi ionako, s obzirom da većina nas ne poznaje kineske znakove a poznaje engleski kao globalnu lingva franku, oslonjeni na korišćenje „pinjina”), otvoreno je pitanje.
To svakako nije goruća potreba, nije jednostavno ni izvesti, a i komplikuje upotrebu postojećeg korpusa srpske literature, shvaćene u najširem mogućem smislu.
P. L.
Preuzeto: telegraf.rs
Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Pixelflake
