Učimo decu da nauče kako da zatraže pomoć, da idu u prodavnicu ili da steknu novog prijatelja. Sve te stvari zahtevaju razgovor sa nepoznatima na nekom nivou, a veštine koje tako izgrade će im služiti tokom celog života.
Bivši specijalni agent FBI-ja i agent CIA-e Trejsi Volder kaže da ako dajete odmereniji savet on može bolje da posluži deci.
„Nije u najboljem interesu mog ili bilo kog drugog deteta da misle da su svi nepoznati loši“, kaže Valder. „Nastavnici, lekari, komšije. Postoji razlika između razgovora sa nepoznatima nasamo i potrebe da se traži pomoć ako se dete nađe samo i u nevolji ili mu je preko potrebna pomoć, ono mora da zna da je prihvatljivo pitati stranca.
Volder nastavlja da kaže da je reći „zdravo“ nekome koga ne poznaju u javnosti sasvim u redu, ali, „Mislim da roditelji uvek treba da budu iskreni i da svojoj deci daju do znanja da nikada ne idu bilo gde ili uzimaju bilo šta od stranca.”
Balansiranje druželjubivosti i sigurnosti
Pa kako da dete bude druželjubivo, a da ne bude previše poverljivo? Rena B. Patel, stručnjak za roditeljstvo i psiholog kaže da je to više stvar svesti nego ograničenja.
„Važno je naučiti decu razliku između nekoga koga poznaju i kome mogu da veruju i nekoga koga ne poznaju, i kako bi njihove interakcije trebalo da se razlikuju. U redu je dozvoliti razgovore u javnosti, ali dajte im primere iz stvarnog života o tome čega treba da budu svesni u vezi sa ponašanjem, a zatim šta da rade tada“, objašnjava ona.
Za mlađu decu koja možda nisu toliko intuitivna, Patel kaže da roditelji moraju da povuku granice, pazeći na crvene zastavice i verujući svom osećaju. Da, možda se plašimo potrebe za „razgovorom“ sa nepoznatima jer vaše dete slučajno priča sa njima, ali možemo iskoristiti priliku da ga tada posmatramo više nego da se mešamo.
Što se tiče dece koja imaju tendenciju da primete neodgovarajuće ponašanje, budite sigurni da ne ignorišete njihove poruke kako biste izbegli društvene neugodnosti. Ako se vaše dete oseća loše zbog interakcije, ne treba da to prikriva zbog ljubaznosti.
Patel pominje nekoliko osnovnih pravila kako bi bili sigurni da deca znaju kako da pričaju sa nepoznatima:
„Važno je naučiti ih da odrasli ne traže pomoć od dece“, kaže ona. „Deca nikada ne bi trebalo da prate odrasle ako traže da im pokažu nešto, a da njihov roditelj, staratelj takođe ne ide sa njima. Takođe, nek posmatraju kako se odrasli ponašaju u odnosu na ono što im govore.”
Podučavanje dece lepom ponašanju je očigledno važno, ali je takođe važno da deca znaju da se ne moraju nikome odmah povinovati – posebno ako ih ne poznaju.
Nekoj deci će možda trebati duže da se otvore, i to je u redu. Ako odmah ne reaguju na to kada im neko kaže „zdravo“ ili pita za njihovo ime, društvo pa čak i mi kao roditelji biće u iskušenju da ga označe kao „stidljivo“. Patel kaže da stavljanje ove vrste etikete na dete nikada nije od pomoći. Umesto toga, može im oduzeti priliku da se otvore.
„Uvek podsećajte decu da mogu da odu, da ne moraju da se obraćaju ljudima i da ne treba da nastavljaju razgovor ako im je neprijatno“, savetuje ona. „Možete da napravite porodičnu šifru koja je za zaštitu i kada komunicirate sa strancima.”
Na kraju, važno je da naša deca znaju da je njihov nivo angažovanja njihov izbor i da uvek budu bezbedni tako što su svesni svojih osećanja i okoline.
