Nove generacije su odrasle i neki od njih su počeli da dolaze na psihoterapiju zbog različitih problema.
Kako veliki broj pripadnika određene generacije ima neke svoje zajedničke osobine, psihoterapeuti su počeli da primećuju određene razlike u odnosu na klijente pripadnike starijih generacija.
U pitanju su dve generacije “voljene dece”: generacija Ipsilon, u koju spadaju rođeni između 1980. i 1994, koji sada imaju između 26 i 40 godina, i pripadnici Zed generacije, poznatije kao Internet generacija, u koju spadaju rođeni između 1995. i 2005, koji sada imaju između 15 i 25 godina.Koji su glavni problemi novih generacija
Psihoterapija se formirala kroz rad s “nevoljenom decom”, dakle s onima koji su bili preterano strogo vaspitavani, kojima prezahtevni roditelji nisu pokazivali ljubav, kao i s onima koji su u detinjstvu bili zanemarivani ili maltretirani.
Pojava novih klijenata koji su bili “voljena deca” je psihoterapeutima doneo nove izazove.
Jedan poznati američki psihoterapeut koji ima duži staž u radu s ljudima je metaforično izjavio: dok je ranije naš rad ličio na delovanje sirćeta kojim se skida kamenac, sada više liči na delovanje lepka.U čemu se razlikuju ove dve generacije “voljene dece”?
Pripadnici Ipsilon generacije su često narcisoidni, egocentrični, s nerealno pozitivnom slikom o sebi, arogantni u komunikaciji, teže hedonizmu, bez radnih navika i stvarne želje da odrastu i preuzmu odgovornost za sebe i druge.
Pripadnici Zed generacije su više pasivni, povučeni, zavisni od roditelja, okrenuti sadržajima na internetu, pogleda neprestano uprtih u ekrane njihovih “pametnih” telefona, tačnije u mini-kompjutere koje pogrešno nazivamo telefonima.
Pored šireg društvenog i ekonomskog konteksta, na formiranje određene generacije bitno utiče model roditeljskog vaspitanja kao i medijski sadržaji koji zapljuskuju umove dece i mladih ljudi.
Dok su pripadnici Ipsilon generacije zapravo razmažena deca koja su odrasla kao žrtve popustljivog vaspitanja koje je nudilo ljubav, ali ne i disciplinu, pripadnike Zed generacije je najviše odredila pojava “pametnih” telefona koje su na ranom uzrastu “ugradili” u svoje ličnosti i tako se izložili preteranom uticaju sadržaja s interneta.Koje probleme imaju ova nekada voljena deca?
Pripadnici Ipsilon generacije poneli su iz svojih porodica doživljaj da su oni centar sveta i tako nastavljaju, u većoj ili manjoj meri, da se ponašaju u spoljašnjem svetu: u odnosima s prijateljima, partnerima, u radnom okruženju.
Uvek su u pravu, ne priznaju greške, a dobronamernu kritiku doživljavaju kao napad na njihove ličnosti.
Kako tokom vremena, uprkos svojim sposobnostima, a zbog nedostatka radnih navika, ne mogu da opravdaju svoju preterano pozitivnu sliku o sebi, krivce za neuspeh nalaze u drugima.
Foto: Profimedia
Jedno istraživanje je pokazalo da 80 odsto njih ima za životni cilj da se obogati, a 50 procenata želi da postane poznata javna ličnost.
Pripadnici Zed generacije preplašeni su spoljašnjim svetom, za koji su nepripremljeni. Osećaju se sigurno u svojim porodicama, sa svetom komuniciraju preko interneta i društvenih mreža.
Veoma su zabrinuti za sebe i svoje zdravlje, imaju lošu sliku o sebi, ali ne zato što ih roditelji ne hvale i ne podržavaju, već zato što se osećaju neprihvaćenim od vršnjaka.
U emotivnom razvoju kasne tri godine.
U ovoj grupi je veoma izražena sklonost ka anksioznosti, depresivnosti, a ima i povećan rizik od samoubistava.
I u jednoj i u drugoj generaciji su fizički izgled i privlačnost osnovne vrednosti. Razlog za to je što nemaju razvijene socijalne veštine i pasivno čekaju da drugi njima priđu. A kada se to ne dešava, krive svoj nedostatak magnetske “privlačnosti” i počinju da misle loše o sebi.Šta roditelji mogu da zaključe iz ovoga?
Prvo, da ljubav nije dovoljna. Potrebno je dete i disciplinovati, a to znači postaviti se kao autoritet koji izgovara: “ne smeš!” i “moraš!”, i koji povremeno kažnjava.
Potrebno je postaviti “digitalne granice” i ograničiti vreme korišćenja digitalnih ekrana i interneta.
Potrebno je detetu i mladoj osobi pomoći da razvije socijalne veštine i da ostvari doživljaj prihvaćenosti u grupi svojih vršnjaka.
Ne treba gledati samo kako se dete oseća, koliko je srećno i voljeno, već se treba podsetiti da je cilj vaspitanja izgradnja samostalne i odgovorne odrasle osobe.
Preuzeto: srbijadanas.com
