Protekli vikend prošao je onako kako nisam želela. Ipak, neke nemile situacije su me naterale da po ko zna koji put razmišljam o nečemu čega sam tek pre godinu ili dve postala svesna – prolaznost vremena. Čini mi se da se ponašamo kao da ćemo večno biti na ovoj planeti.
Da li se i vi družite sa ljudima za koje znate da nisu sasvim iskreni prema vama? Da li ste ljuti na one do kojih vam je zaista stalo, ali ipak nećete da se javite, jer je taj neko kriv? Da li za neke stvari kažete: „Neka, sutra ću“? Da li ste ponekad ljubazniji prema nepoznatoj osobi, nego prema majci? Da li radite posao za koji znate da nije vaš maksimum? Da li je vaš partner onaj pravi ili je ipak samo dobar i kasno je da raskidate posle toliko godina? Da li vam je važno šta drugi ljudi misle?
Uh, previše pitanja, znam, ali ako ne možete sada sami sebi da date odgovore na njih, polako. Odvojite vreme kada budete slobodniji ili kada budete spremni da na njih odgovorite iskreno.
Stiv Džobs je rekao: „Svest da ćete umreti najbolji je način da izbegnete zamku koju stvara razmišljanje da imate nešto da izgubite.“ Kada sam 2012. prvi put pročitala ovu rečenicu, delovala je na mene kao šamar. Udarac je bio iznenadan, bolan, surov, ali otrežnjenje brže i efikasnije nego ikad.
Sve što imamo je sada. Neću da mračim, paranoišem i budem patetična, ali niko ne zna šta nosi sutra. Panta rei. Ako sve teče i sve se menja, onda hajde da uhvatimo zvezdu padalicu. Lično, veoma volim promene i uživam u tome da stalno nešto menjam. Ako je od važnih stvari sve dobro, onda promenim raspored kozmetike u kupatilu i eto nove energije.
Ipak, volela bih da se neke promene nisu nikad desile. 2014. godina bila je veoma turbulentna za našu porodicu. Prvo se oženio moj brat, a onda se, samo nekoliko dana posle slavlja, naš deda razboleo. Sahranjen je na moj dvadeset šesti rođendan.
To je bio jedan fantastičan čovek, pun duha i volje. Da se živi po zasluzi, deda Milan bi živeo večno. To koliko je on voleo život ne može da se prepriča. Međutim, vreme neumitno teče i smrt je povela njega. Mnogi kažu da je doživeo lepe godine, ali kada odlazi neko koga volite, uvek je rano. I na to nikad niste spremni, ma koliko videli da bolest i starost uzimaju maha.
Danas, skoro dve godine kasnije, i dalje nedostaje. Samo što sada manje plačemo za njim, a više se smejemo i prepričavamo njegove opaske. Ne prođe ni jedan jedini dan da se ne setim njega i ne nasmejem. Ili da pomislim: „Šta li bi sada rekao, da me vidi na televiziji“. Znam da bi bio srećan i to me raduje.
Među dokumentima je čuvao moju vizit kartu.
Pretpostavljam da i vi preispitujete sebe da li ste nekome ko više nije sa vama posvetili dovoljno pažnje. Da li ste ga grlili i ljubili koliko je trebalo. Da li ste provodili vremena zajedno onoliko koliko ste želeli. Prestanite sa tim. Od toga nema ništa. Uradili ste najbolje što ste u tom trenutku mogli i više nema nazad.
Ono što treba da uradite je da se posvetite ljudima koji su i dalje tu i bezuslovno vas vole. Sigurno ima onih koji vas vole i više nego što zaslužujete. Te ljude zagrlite, poljubite, pošaljite im poruku i popričajte telefonom, makar na minut. Sutra, kad dođe dan za rastanak, nećete se sećati gomile papira i mailova i tapšanja po ramenu vašeg nadređenog. Sećaćete se majke koja se budila rano ujutru da vam spremi sendvič za ekskurziju i brata sa kojim ste igrali fudbal ispred zgrade. Neće vam biti bitno što vas osoba u koju ste bili zaljubljeni u srednoj školi nije ni pogledala, već će vam u glavi biti drug na čijem ste ramenu plakali. I to je ono što čini život.
Negujte prisne odnose sa ljudima koji su vam stvarno važni, spustite ego, ne ljutite se i uživajte sa njima. Želim vam da doživite stotu, ali šta je jedan vek naspram večnosti? Samo mrvica. Ne traćite vreme, već ga iskoristite sa pravim osobama. Ne radite to zbog njih, već zbog sebe!
Izvor: My cup of tea
