Infekcija korona virusom ne napada samo respiratorne organe, već značajno utiče na vaskularni i koagulacioni sistem.
Jedan od najvećih neuspeha tokom pandemije korona virusa je spor odgovor u dijagnostici i lečenju dugog kovida.
Kako navodi Resia Pretorius, šef katedre i ugledni istraživač na odseku za fiziološke nauke Fakulteta nauka Univerziteta Stellenbosch, čak 100 miliona ljudi širom sveta već pati od ovog problema. Taj zapanjujući broj će na kraju biti mnogo veći, ako se uzme u obzir da su dijagnoze još uvek neadekvatne i da još uvek ne znamo kakav će biti uticaj omikrona i budućih varijanti.
Pacijenti sa dugim kovidom žale se na brojne simptome, od kojih su glavni periodični umor i moždana magla, slabost mišića, nedostatak vazduha i nizak nivo kiseonika, poteškoće sa spavanjem i anksioznost ili depresija. Neki pacijenti su toliko bolesni da ne mogu da rade, pa čak ni da naprave više od nekoliko uzastopnih koraka. Takođe postoji povećan rizik od moždanog i srčanog udara.
U tekstu objavljenom u časopisu Guardian, Pretorius navodi da je jedan od najvećih izvora zabrinutosti da čak i blaga i ponekad asimptomatska početna infekcija kovidom-19 može dovesti do iscrpljujućeg, dugotrajnog onesposobljenosti za uobičajen život.
– Od početka 2020. godine, mi i drugi istraživači smo istakli da kovid-19 nije samo respiratorna bolest pluća; ona značajno utiče na vaskularni protok krvi i koagulaciju. Nedavna studija u mojoj laboratoriji otkrila je da postoji značajno stvaranje mikrougrušaka u krvi i kod akutnih kovid-19 infekcija i kod pacijenata koji imaju dugi kovid. Uz zdravu fiziologiju, mogu se formirati ugrušci – na primer, kada se posečete. Međutim, telo efikasno razgrađuje ugruške procesom koji se naziva fibrinoliza – objašnjava Pretorius.
U krvi pacijenata koji imaju dugi kovid, uporni mikrougrušci su otporni na sopstvene fibrinolitičke procese u telu. Pretorius navodi da je sa saradnicima pronašla visoke nivoe različitih inflamatornih molekula zarobljenih u upornim mikrougrušcima, uključujući proteine zgrušavanja poput plazminogena, fibrinogena i Von Willebrand faktora (VWF), kao i Alfa-2 antiplazmina, molekula koji sprečava razgradnju mikrougrušaka.
Prisustvo upornih mikrougrušaka i hiperaktiviranih trombocita (takođe uključenih u zgrušavanje) održava koagulaciju i vaskularnu patologiju, što dovodi do toga da ćelije ne dobijaju dovoljno kiseonika u tkivima za održavanje telesnih funkcija (poznato kao ćelijska hipoksija). Široko rasprostranjena hipoksija može da bude krivac za brojne prijavljene iscrpljujuće simptome.
Pa zašto pacijenti sa dugim kovidom ne mogu da odu do najbliže klinike ili lekara da pronađu opcije lečenja?
Trenutno ne postoje dostupni testovi opšte patologije za dijagnozu ovih pacijenata.
Očajno bolesnim pacijentima se kaže da su njihovi rezultati patoloških testova u granicama normalnih/zdravih. Mnogima se tada kaže da su njihovi simptomi možda psihološke prirode i da bi trebalo da pokušaju sa meditacijom ili vežbanjem.
– Glavni razlog zbog kog tradicionalni laboratorijski testovi ne otkrivaju nijedan od inflamatornih molekula je taj što su zarobljeni unutar mikrougrušaka otpornih na fibrinolizu, vidljivi pod fluorescentnim ili svetlim mikroskopom, kao što je pokazalo naše istraživanje. Kada se meri molekularni sadržaj rastvorljivog dela plazme, zapaljivi molekuli, uključujući auto-antitela, jednostavno se propuštaju – objašnjava Pretorius.
Prema preliminarnim rezultatima, tretmani kao što su antitrombocitni i antikoagulacijski režimi pokazali su obećavajuće rezultate kod dugog kovida, pod uslovom da postoji pažljivo stručno praćenje svake opasnosti od krvarenja koja bi mogla da bude uzrokovana uzimanjem ovih lekova.
Pored toga, takozvana Help (heparin-indukovana, ekstrakorporalna, lipoprotein/fibrinogen, precipitacija) afereza – u kojoj se mikrougrušci i inflamatorni molekuli filtriraju u tretmanu u stilu dijalize – takođe može imati pozitivne ishode za pacijente.
Resia Pretorius smatra da se hitno mora uložiti u više istraživanja i kliničkih ispitivanja kako bi lekari bolje razumeli i dodatno potvrdili vezu između abnormalnog zgrušavanja krvi, hipoksije i vaskularne disfunkcije kod pacijenata sa dugim kovidom.
Ona procenjuje da bi čak i oni koji nemaju dugi kovid mogli da imaju koristi od takvog istraživanja, jer simptomi primećeni kod pacijenata sa dugim kovidom pokazuju mnogo sličnosti sa onima koji se vide kod hroničnih i virusnih bolesti, uključujući mijalgični encefalomijelitis/sindrom hroničnog umora (ME/CFS).
– Samo zato što još uvek nismo identifikovali biomarker za dugi kovid ne znači da biomarkeri ne postoje – zaključuje Pretorius.
Preuzeto: telegraf.rs
Foto: Pixabay
