To je ono što dr Hasan Merali sugeriše. On je autor knjige “Spavaj dobro, rizikuj, gnječi grašak: “Tajne nauke o maloj deci za srećniji, uspešniji način života i odraslih.” Da li možemo da naučimo kako biti srećan, od dece i njihovog načina shvatanja sveta i života?
U članku Njujork tajmsa o svojoj knjizi, Merali ističe dečiji talenat za pozitivno samogovorenje i nezasitno postavljanje pitanja. “Toliko pitanja (do 107 na sat, prema studiji koju on citira) od pitanja koja počinju sa „Zašto?“ sve dok vam mozak ne iscuri, do iskrene radoznalosti u vezi sa dlakama u nosu stranca. Ali istina je, postoji velika vrednost u iskrenom nedostatku sramote: Veliki naučnik sa kojim sam nedavno razgovarao rekao je da joj je njen staž omogućavao da besramno postavlja „osnovna“ pitanja koja su često unapređivala njeno istraživanje. Uglavnom sa odrastanjem to gubimo.”
Merali takođe ističe da se mališani kreću „radosno i instinktivno“ do pet sati dnevno. “Ovo je mnogo lakše kada ne morate da radite u kancelariji da biste platili za hranu i račune ili da dobijete probadajuće bolove u ramenima jednostavnim obuvanjem čarapa. Dodao bih da se i oni neustrašivo kreću: jednom smo pustili mog starijeg sina, zatim dvojicu, da trče ispred nas na ulici, diskretno pratili da vidimo dokle će stići. Mali đavoli se nikada nisu ni osvrnuli; na kraju smo morali da intervenišemo kada je jedan od njih uzeo i bio spreman da liže šljunak koji je našao u oluku.”
Mala deca se takođe smeju šest puta više od odraslih. “Zavidim im na toj neobuzdanoj radosti, kakvu možete osetiti samo kada nikada niste razmišljali o klimatskim promenama, globalnoj patnji, inflaciji ili plaćanju računa. Mališani su radosni jer ih svet još nije slomio. Zapravo, ono na čemu najviše zavidim mališanima su njihove jasno saopštene granice. Moj otac često priča priču o malom detetu koje je upoznao, a koje je naučilo samo četiri reči: „Ne“, „moje“, „više“ i „keks“ i savršeno je pregovaralo o svom svetu tim rečnikom. Najvažnije od njih je, naravno, „ne“, koje se može preneti fizički kao i rečima. Kada nešto nije želeo da uradi, naš mlađi sin bi upotrebio potez iskusnih roditelja poznat kao podižući ruku, postajući apsolutno, nepopustljivo krut u svom odbijanju. Ponekad bi ga pomešao sa onim drugim klasikom, bacanja po podu, pretvarajući se u vijugavu, nemoguću životinjicu pasivnog otpora. Definitivno bih bio srećniji kada bih se usudio da odbijem stvari u telesnom, dečjem stilu, ali ja sam kukavica i nedostaje mi suštinska snaga i čelična, tiranska volja.”
U tome leži problem korišćenja mališana kao životne inspiracije. “Kao što može da svedoči svako od nas koji smo „radosno i instinktivno“ udarani nogom u cevanice mališana – umeju da budu previše. Oni su nesputani, anarhični, nemaju sposobnost da regulišu svoje emocije i bilo kakvo razumevanje logike, sposobni da terorišu čitavo domaćinstvo ako im ne uspe šta žele. Sa tom strašnom perspektivom koja se nazire, više bih voleo da se odrasli ponašaju kao odrasli, čak i ako to znači da graciozno prihvataju sve nedaće ovog sveta.”
