Nosili smo ključeve oko vrata, kao pločice, išli smo peške kući i ostajali tamo dok naši roditelji ne dođu sa posla. Prelazili smo ulicu u špicu, preko prometnih raskrsnica kako bi kupili “cigarete” žvake i skupljali prazne limenke od gaziranih pića.
Igrali smo se na gradilištima u gomili prljavštine, nalazili kornjače i zmije koje smo čuvali kao kućne ljubimce. Peli se na drveće, prljali, preskakali ograde komšijskih dvorišta. Praznike smo provodili bosih nogu, sa prljavštinom ispod noktiju. Skejtbord i roleri su definisali naše granice, često bi nas roditelji odbili kada bi zatražili da nas negde povezu. Bili su prezauzeti čitanjem novina, gledanjem serija i ispijanjem piva sa komšijama.
Dolazili smo kući kad padne mrak, ni sekundu ranije. Mi smo kasno dobili našu decu. Sada smo mrzovljni, neispavani četrdesetogodišnjaci. Kažemo da nam nije žao što smo odlagali roditeljstvo zarad karijere ili novca iako sada nemamo niti karijeru niti ušteđevinu. Naša deca igraju šah, koriste tehnologiju, idu na balet, violončelo, plivanje, rođendane.. Iako to utiče na naše živote, mi insistramo na tome verujući da će im to pomoći da dobiju socijalna, intelektualna, konkurenta i kreativna iskustva. Oni su retkost naših znamenitosti. Naši pupoljci, a kvalitet i lepota njihovog cveta zavisi od našeg vaspitanja. Spavaju u našim krevetima do srednje škole.
Iako smo već sa 9 godina čuvali mlađu braću i sestre, našu decu sada čuvaju fakultetski obrazovane osobe koje su prošle kurseve, imaju preporuke, prave figure od papira uče našu decu filozofiji i Šekspiru.
Kada bi smo i bili lošiji u nekim igrama, nismo smeli da plačemo zbog toga, trebalo je da ojačamo i odrastemo. Nije bio važan pojedinačan uspeh, bio je važan tim.
Medalje, trofeje i diplome prekrivale su naše police i pretvarale naše sobe u hramove nagrada za trud ili ponekad samo za pojavljivanje na takmičenju.
Jeli smo iz konzervi i kutija iz zamrzivača. Jeli smo pice i grickalice ispred TV-a koji je ima samo četiri kanala, ili tri ako pada kiša. Jeli smo obojenu hranu sa aditivima. Nismo smeli reći svojim roditeljima koju hranu ne volimo.Posle obroka, vraćali smo prazne tanjire bez i mrvice u njima jer bismo u suprotnom slušali o gladnoj deci u zemljama trećeg sveta. Ako ne pojedemo za večeru, to bi nas čekalo sledećeg jutra.
Sada kao roditelji provodimo sate u kuhinji spremajući jela bez glutena, lokalna, organska, ručno rađena, bez hormona, etička jela. Naša deca probaju vrhom jezika i ako žele mogu da ostave i bace ceo obrok.
Kao deca, mi smo obavljali kućne poslove. Prali smo linoleum podove, polirali srebrno posuđe, brisali toalet, prali automobile naših roditelja. Sve smo to radili jer su naši roditelji rekli da tako treba, bili su diktatori kojih smo se plašili koliko i Gorbačova ili Fidel Kastra ili nuklearnih bojevih glava. Nismo imali plan poslova,niti “smile” nalepnice. Da bi smo zaradili novac, morali smo raditi… isporučivati novine, kositi travnjake, pakovati namirnice, javljati se na telefon i slično.
Naša deca dobijaju novac samo zato što postoje. Oni nemaju vremena za kućne poslove. Imaju vrtoglavi niz aktivnosti. Njihova detinjstva su kao švedski sto – sve na izvolte. Oni mogu čak da biraju i disciplinske mere. Ne znaju šta znači reč NE. Naši roditelji nisu brinuli oko uspeha u školi. Verovali su našim nastavnicima i naše obrazovanje prepustili njima. Niko od nas nije bio talentovan, zato sva naša deca jesu.
Kada naša deca odrastu žaliće jer smo ih previše voleli, zato ih nismo naučili kako da zarade za život, a trebalo je da ih pustimo i da prave greške, a i da se ponekad i osramote. To im je bilo potrebno za veću nezavisnost, za manje vremena ispred ekrana, manje strahova od strašnih internte priča.
Polako shvatamo da su naša deca verovatno nezadovaljna kao i mi uprkos silnim knjigama o roditeljstvu, blogovima, Fb grupama i ostalima koji podstiču krivicu jer su naši osećaji nestali u vazduhu – vaspitanje dece se nije toliko promenilo tokom godina. Još uvek je prilično teško. I kao generacije roditelja pre nas, mnogo važnih stvari o roditeljstvu učimo u hodu.
Preuzeto: Mojpedijatar.co.rs
