Kič kao pojam najčešće označava loš ukus, ne pripada samo području umetnosti, već je i sastavni deo sociologije umetnosti i sociologije ukusa. Ne samo da je karakteristika svih umetnosti, kič je prisutan u svim načinima čovekovog izražavanja.
U današnje vreme kič je pojava koja se raširila u svim društvenim slojevima. Kič kopira umetnost u svim njenim specifičnim pojavama. Imitiraju se najednostavniji oblici nekog dela i zato je kič krivotvorina, kopija umetnosti. Gubi se umetnička vrednost koja postaje kič vrednost.
Najresprostranjeno je mišljenje da kič nastaje u 19-om veku kao posledica pokušaja uzdizanja srednje klase koja imitirajući statusne simbole više klase pokušava uzdići na njihov nivo.
Reforme umetnosti koje su pokušale sprečiti prodor kiča , nisu uspele jer se isto događa i u ostalim društvenim sferama. Kič se danas proširio na reklame, politiku, turizam, porodicu, religiju, film a nemoguće ga je izbeći jer je direktan proizvod masovne kulture u kojoj živimo. Okruženi smo predmetima koje možemo nazvati kičem. Svakodnevno, ne razmišljajući previše o njima, ih konzumiramo jer su nam nametnuti putem masovnih medija koji manipulišu društvom. Kič je kroz istoriju bio pogodan za političku propagandu i to u periodu fašizma, nacizma, staljinizma, raznih diktatura.
Za decu je kič naročito privlačan. Njega odlikuje mnoštvo boja i šarenila, pa samim tim u većini slučajeva pruža zaklon od stvarnosti. Ako se dete oseća slabo i ranjivo u svojoj sredini, onda je razumljivo da mu je tako nešto potrebno.
Piše: Vanja
