Kada je reč o povocu za decu, mišljenja su podeljena. Pristalice povoca naglašavaju potrebu za bezbednosti, ističući kako povodac sprečava decu da se izgube u gužvi ili da se otrgnu roditeljima i istrče na prometnoj raskrsnici. Sa druge strane protivnici povoca apeluju kako to koriste samo nemarni i lenji roditelji, braneći pravo deteta na individualnost i slobodu kretanja. Šta o tome kažu stručnjaci?
Doktor Nil Horen, direktor Centra za razvoj dece na Univerzitetu Džoržtaun, ističe da postoji vrlo malo akademskih istraživanja koja ispituju povodac za decu. “Radi se o tome da odrasli pokušavaju da pomognu deci da budu bezbedna, što je dobra stvar. Ali ako ne stavim sigurnosni povodac, šta to znači? Da li to znači da je to jedini način na koji znam kako da se nosim sa ponašanjem deteta, bilo da trči ili ne prati uputstva? Mislim da postoji mnogo drugih načina da se reši problem.” – obajasnio je doktor Nil.
Povodac vezuje dete za odraslu osobu koja ga nadgleda, sa namerom da spreči scenario da dete odjuri u gomilu, otrči od roditelja i povredi se. Roditelji koji koriste povodac ističu da im pomaže da kontrolišu svoje “trkače”, ali stručnjaci ističu da je ponašanje i trčkaranje dece koje roditelji smatraju nepromišljenim, zapravo često prirodna faza razvoja.
Mala deca istražuju svoje motoričke sposobnosti u razvoju i mnoga imaju veliku količinu energije. Želja da se trči je sasvim normalna, kako ističe doktor Nil. Postoje razna objašnjenja zašto deca trče, a to su uglavnom radoznalost, ćelja da se započne igra, uzbuđenje, preterana simulacija itd. Doktor Nil smatra da stavljanje deteta na povodac zbog ovakvog ponašanja može im izgledati kao nezaslužena kazna.
Bez obzira na razlog, sloboda kretanja je važna za omogućavanje deci da istražuju svoje emocije i impulse. Nil smatra da povodac može da uskrati detetu priliku za razvojno učenje.
“Kako ih navesti da nauče veštine ako nikada nemaju priliku da urade nešto impulsivno, a zatim nauče kako da sami sebe ispravljaju?” – objašnjava doktor Nil.
Istraživanje je uobičajen oblik rizične igre, a istraživanja sugerišu da deca imaju prirodnu želju za tim. Ali to ne znači da možete da pustite malu decu samu na igralište dok vi ostajete u kafiću da pijete kafu, objašnjava stručnjak. Deca treba da imaju osećaj sigurnosti kako bi se osećala prijatno istražujući nepoznato. Za roditelje u ranom detinjstvu ovo znači da budu fizički prisutni dok dete istražuje, ali i da razgovaraju sa decom o tome šta je bezbedno, a šta nije, odnosno da ih nauče kako da procene rizik.
Prema Pejdž Safijer, docentu na Školi socijalnog rada na Državnom univerzitetu u Arizoni, bezbednost i istraživanje su zaista dve strane istog novčića. “Deca treba da znaju da kada istražuju, imaju sigurnu bazu u koju mogu da se vrate, a to je često njihov roditelj. Treba im pokazati šta je bezbedno, a šta ne, i razgovarati i objašnjavati im. Povodac ne može da zameni ove razgovore.”
Jasna komunikacija je ključna za pomoć deci da misle svojom glavom. Ukoliko roditelj smatra da je povodac neophodan, važno je da odvoji vreme da da objasni zašto koristi taj uređaj. U suprotnom, može doći do pogrešne poruke – da je svet veliko zastrašujuće mesto i da je bezbedno doživljavati ga samo na uzici, objašnjavaju stručnjaci. Ovo bi moglo podstaći bespotrebnu anksioznost i otežati detetu da krene u istraživanje kada se za to ukaže prilika.
Stručnjaci ističu da, iako povodac može pomoći da se obuzda izazovno ponašanje, takođe može otežati otkrivanje i rešavanje onoga što je uzrok tog ponašanja. Doktor Nil Horen objašnjava – “Želim da razmislite o tome da li je to jedina stvar koju možete da uradite. Trebalo bi da procenite prednosti i nedostatke, da shvatite da li vaše dete još uvek uči razvojne veštine koje želite da nauči, i da razumete svrhu onoga što radi.”
Doktor Nil Horen nudi 3 saveta kako da smanjite rizik od nebezbednog bežanja i trčenja dece:
Razmotrite uzroke – Odvojite trenutak da razmislite o tome zašto bi vaše dete moglo da pobegne. Da li su preterano stimulisani? Da li se bore sa senzornim problemima? Mogu li biti pod stresom ili uplašeni nečim u svom okruženju? Da li su jednostavno uzbuđeni i sagorevaju dodatnu energiju? Prepoznavanje šta je uzrok u njihovom ponašanju je prvi korak ka razvoju.
Planirajte unapred – Razgovarajte sa decom u bezbednom, mirnom okruženju da biste istražili rizike vezane za ponašanje kao što je bežanje. Upoznajte ih sa situacijama šta bi se moglo dogoditi, kakve bi stvari mogle izgledati, šta bi možda trebalo da urade, kako bi se oni, ali i vi, mogli osećati ako se izgube. Ovi razgovori razvijaju sposobnosti dece da razmatraju i reaguju na nepoznate situacije.
Reagujte u trenutku – Kada ste napolju sa svojim detetom, napravite pauzu pre nego što uđete u potencijalno stresno ili rizično okruženje – parking pun automobila, velike gužve, veliki tržni centar. Pomozite im da se pripreme za potencijalne faktore stresa i podstaknite ih da sa određenim stvarima u okruženju budu oprezni.
