Igra svetlosti koja se širi preko neba nastaje kada se subatomske čestice Sunca kanališu u atmosferu pomoću zemljinog magnetnog polja.
Priča o aurori počinje na Suncu. Ono se ponaša kao ogromna elektrana, pri čemu se energija stvara duboko u njegovom jezgru, u kojem se temperatura penje na više od 14 miliona stepeni Celzijusovih. Pritisak je toliki da atomi hidrogena zajedno stvaraju drugi element: helijum.
Ova nuklearna aktivnost otpušta energiju, a svetlost iz samog jezgra isijava napolje. U spoljašnjim slojevima se toplina otpušta napolje, a ova električna strujanja gasa stvaraju magnetna polja unutar Sunca.
Severni pol se pomera velikom brzinom – da li je to slučaj i sa polarnom svetlošću?
U nekim slučajevima snažna magnetna polja uspeju da se probiju kroz površinu, koja se zatim ohladi, pa se pojave tamne sunčeve pege. Električni nabijeni gas – plazma, povlači magnetno polje još više napolje, pa se ono istegne i izokrene, poput gumice, da bi na kraju puklo.
Nekoliko milijardi tona talasa plazme odvoji se od Sunca, što se zove Sunčevim vetrom. Ovaj vetar može da postigne brzinu od osam miliona km/h, i nakon šest sati projuri pored Merkura, a 12 sati posle i Venere. Nakon 18 sati dospeva do Zemlje, gde se događa nešto čudno.
Nevidljivi štit – zemljino magnetno polje, odbija Sunčev vetar. Magnetna polja zbijaju se zajedno i stvoraju zbrku, pa gas ulazi kroz dnevne strane magnetnog polja i nastaje dnevna aurora.
Magnetna polja se zatim izvijaju unazad i spojaju, ali se magnetne ‘gumice’ lome, pa gas Sunčevog vetra prostruji nazad prema polovima Zemlje koji zatim stvaraju noćnu auroru.
Preuzeto: nationalgeographic.rs
