Iako ga tako najčešće predstavljamo Sunce nema onu žutu nijansu koju ćete naći u svom prosečnom školskom udžbeniku.
Sunce emituje svetlost u čitavom opsegu talasnih dužina (ili boja). U stvari, to radi u svim delovima elektromagnetnog spektra, osim u gama zracima. Vrh u Sunčevom spektru može se koristiti za određivanje temperature njegove površine, oko 5.780 Kelvina (otprilike 5.500 ° C). Isti proces se može koristiti za utvrđivanje površinske temperature zvezda.
Vrhunska talasna dužina u spektru takođe generalno određuje prividnu boju objekta. Tako, na primer, hladnije zvezde izgledaju crvene, a toplije plave, sa narandžastim, žutim i belim zvezdama između. Za Sunce, spektar zapravo dostiže vrhunac na talasnoj dužini koju bismo inače opisali kao zelenu.
Međutim, u uskom opsegu vidljivog spektra količina svetlosti koja se emituje na svakoj talasnoj dužini je skoro potpuno ista. Ali što je još važnije, ljudsko oko ne percipira svetlost usrednjavanjem različitih boja spektra zajedno. Dakle, veoma mali višak zelene svetlosti ne izgleda zeleno ljudskom oku – izgleda belo. Sunce bi moralo da emituje samo zeleno svetlo da bi ga naše oči videle kao zeleno.
To znači da je stvarna boja Sunca bela. Dakle, zašto generalno izgleda žuto? To je zato što Zemljina atmosfera efikasnije rasipa plavu svetlost od crvene svetlosti. Ovaj blagi nedostatak plave svetlosti znači da oko percipira boju Sunca kao žutu.
Što više atmosfere prolazi sunčeva svetlost, to se više plave svetlosti raspršuje. Dakle, tokom izlaska i zalaska sunca postoji mnogo veći procenat crvene svetlosti u Sunčevom spektru, što često daje spektakularne prizore, piše sciencefocus.com.
