Najvažnija namirnica na srednjovekovnoj trpezi bio je hleb i pogača. Pogača je starija od hleba, a stari Sloveni su je koristili u obredima posvećenim starim bogovima.
O važnosti ove namirnice možda najbolje svedoči fraza iz naroda i crkve – „Hleb naš nasušni“. Hleb se nalazio na svakoj trpezi, od skromnih seljačkih i kmetovskih pa do trpeza velikaša.
Hleb se pravio od različitih žitarica: Pšenice, ječma, zobi, raži i prosa. Prva srpska pekara, „Jasina pekarica“, osnovana je u Novom Brdu početkom petnaestog veka.
Druga namirnica vredela je koliko i zlato. So je kao i danas, bila važan sastojak u ishrani. Rudnici soli (solane) nalazili su se na primorju. Najpoznatije solane bile su u Zeti i nedaleko od ušća reke Bojane u Jadran
Povrće je bilo važan deo ishrane, gajilo se u vrtovima a naši preci su imali razvijen sistem navodnjavanja. Povrće se tada zvalo „Zelje“.
U zelje su spadali kupus, rotkva, repa, crni i beli luk (luk i rotkva su bili „ljuto zelje“). Dok se od mahunarica gajilo sočivo (odnosno leća), bob, grašak, „slanutak“, mak.
Meso je bilo neizostavni deo obroka. Na trpezama su se nalazila mesa domaćih životinja i peradi. Na ceni su bile jagnjetina i prasetina. Takođe naši preci su koristili mleko i mlečne prerađevine, poput sira, koji se dobijalo od kravljeg, ovčijeg, kozijeg i magarećeg mleka.
Meso divljači bilo je rezervisano za kraljeve i velikaše. Tada je postojao ritual da se prvo ide u lov na divljač, a uveče organizuju raskošne gozbe. Niko sem vlastele nije smeo da ide u lov ili jede meso divljači.
Đakonije su se spremale od mesa divljih svinja, jelena, srndaća, zečeva, fazana, divljih patki, jerebica, ali i od dve zaboravljene životinje – turi (vrsta divljeg govečeta) i zubri (evropski bizon), koji je pre 2 veka išezao sa našeg podneblja, da bi pre 2 godine iz Poljske na Frušku goru, stiglo nekoliko primeraka.
Što se voća tiče, ono se jelo sveže ili sušeno. U kontinentalnom delu zemlje mahom su se jele jabuke, kruške, trešnje, višnje, šljive, dok se u primorskim oblastima jeo limun, pomorandža, badem, nar, smokva, lešnik i šipak. Orasi su naročito u Metohiji bili rasprostranjeni, dok je dudinjaka bilo na imanjima Dušanovog manastira Svetih Arhanđela u Prizrenu. Srbi su u srednjem veku rado proizvodili i konzumirali med.
Jela se naravno i riba, i to mnogo ribe: rečna, jezerska, morska. Morska riba je putem trgovačkih karavana nalazila svoj put i do unutrašnjosti Srbije. Na kaluđerskim trpezama mogli su se naći i morski plodovi i hobotnice.
U srpskom srednjem veku vladao je ideal muževnosti i muške snage. Muškarci su tada nevezano za to da li su bili seljaci, zanatlije ili vitezovi jeli puno mesa kako bi održali snagu svog tela. Za snagu je bilo najbolje „prženo“ meso. Za prženje mesa koristila se svinjska mast, ovčiji loj a neretko i maslinovo ulje.
Srbija je u srednjem veku, tačnije 1412. godine dobila i prvi zakon o zaštiti potrošača. Prema njemu, kupac na pijaci nisu dužni prodavcima plaćati za loš hleb, sir, voće, sočivo i ribu.
Za doručak u srednjem veku naši preci su jeli Kačamak, Cicvaru i Poparu, koje su se do današnjih dana zadržale na našem meniju.
