Ulazeći u sveti hram, prekrstimo se, uz blagi naklon. Dolazimo do celivajuće ikone na sredini crkve, poklonimo joj se, prekrstimo se i celivamo je (žene ne ostavljajući tragove karmina), i na kraju se blago poklonimo onima koji stoje u redu iza nas i oko nas. Hram je sveto mesto sabranja vernika radi molitve i bogosluženja, te sve radnje koje to remete nisu dozvoljene.
Razgovori tokom službe su nepristojni i sebični jer na taj način zaboravljamo da se i naši bližnji u hramu mole i da im je za to potreban mir, a i nama samima to rasejava pažnju neophodnu za molitvu. Za vreme bogosluženja od najvećeg značaja je da zaboravimo na sve svakodnevne brige i probleme, da posvetimo svoje srce i um samo Gospodu. Jedino tako možemo izaći iz hrama novi, očišćeni, osvećeni, preporođeni i obnovljeni.
Molitvene reči i pesme
Molitve i pesme tokom službe nisu samo formalno izgovaranje teksta ili melodije, već imaju svoj istinski i dubok smisao; pomažu nam u duhovnom samoosvešćivanju, promeni nas samih i zajednici sa bližnjima i sa Gospodom. Za vreme bogosluženja ne šetamo po crkvi i ne guramo se.
Vera dolazi slušanjem, a to znači najpre slušanjem reči Božije, iskazane u čitanju svetog jevanđelja. Za vreme čitanja svetog jevanđelja stojimo mirno, pognute glave, opuštenih ruku i u najvećoj tišini i otvorenosti za reč Božiju, jer nam se tada otkriva sam Bog. Isto važi i za iznošenje časnih darova na liturgiji, osvećenje svetih darova, pričešće, blagosiljanje prisutnog naroda…
Odevanje i izgled
U crkvi treba da smo odeveni pristojno, bez prepunih stomaka, žvakaće gume, upadljive šminke, držanja ruku u džepovima. Pristojno odevanje isključuje kratke suknje, šortseve, suknje sa dubokim izrezom, provokativnu i prenapadnu odeću. Kao što i u svojim i tuđim domovima poštujemo određena pravila ponašanja, kako bi naš život u zajednici bio olakšan i služio na međusobnu radost, poštovanje i ljubav, pa su nam ta pravila sasvim prirodna i razumljiva, tako i u hramu treba da budemo prirodni, ne pretvarajući se u roba pravila kako ne bismo sputavali duh ljubavi i molitve, ali prema hramu ne treba ni da se odnosimo nehajno, bahato i bez poštovanja jer se nalazimo na svetom mestu.
Blagoslov
Sveštenoslužitelju prilazimo smerno, celivamo mu ruku, izgovarajući: “Oče, blagoslovite” ili, u slučaju da je reč o episkopu: “Blagoslovite, vladiko/preosvećeni”. Vernik tada od sveštenoslužitelja dobija blagoslov rukom čiji prsti formiraju slova ISHS, što su početna slova Spasiteljevog imena. Za vreme službe, kada sveštenik blagosilja narod, svi treba da poviju glave smerno, primajući taj blagoslov. Ovim poklonom verni izražavaju svoju blagodarnost Bogu na njegovoj blagodati i milosti.
Posebna vrsta blagoslova je ona na početku svete liturgije, kada sveštenoslužitelj izgovara reči: “Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svetoga duha”, čime se blagosilja, po Božijoj blagodati, čitavo liturgijsko sabranje i sve što će se na njemu događati. Zato je jako važno doći pre početka liturgije i prisustvovati joj od početka do kraja, a ne kasniti, pogotovo što se našim naknadnim prolaženjem kroz hram remeti molitveni mir.
Paljenje sveća
Sveće treba kupovati isključivo u hramu jer su na tom mestu osveštane, a time se pomaže i život i rad hrama u kome se molimo. To se odnosi i na sve druge crkvene predmete. Iako je iz praktičnih razloga ustaljena praksa da se na gornjoj površini pale sveće za zdravlje i blagodat živima, a na donjoj za pokoj dušama umrlih, u Hristu su svi živi, pa se ne treba opterećivati formalnom stranom ovog čina.
Prilozi
Vernici, po svom nahođenju i mogućnostima, dobrovoljno daju prilog za sveti hram, u znak zahvalnosti za blagodatne darove koje dobijaju u njemu, razumevajući da su prilozi potrebni kako bi se hram mogao dalje izgrađivati i organizovati duhovni život i sveštene radnje. Prilog je naše dobročinstvo kojim vraćamo Gospodu od onoga što nam je on sam dao.
Preuzeto: 24sedam
Foto: Printscreen/HRAM TV
